GRAĐANSKI BUNT Da li je Srbija samo zemlja Aleksandra Vučića?

Više od 13 protesta protiv iskopavanja litijuma i kompanije Rio Tinto održano je širom Srbiji u nedelji koja je za nama. Ustali su Šabac, Ljig, Kraljevo, Mladenovac, Pančevo, Topola. Najavljeno je još 18 protesta do 10. avgusta, za kada je SEOS zakazao skup u Beogradu. Građani šalju poruku da se neće kopati, da žele zdravu životnu sredinu i da je duguju svojoj deci.

Da li će početni uspesi narodnog nezadovoljstva protiv kopanja litijuma prerasti u temeljnije društvene promene? Izgledi nisu vedri. Ali, ako ništa drugo, ideje, razmišljanja, strategije i inicijative cvetaju na sve strane. Posredno je besu doprinela i predsednička tirada, u kojoj je drsko rascopano jedino što ta funkcija mora da sadrži - dostojanstvo prema vlastitom narodu. Pojavio se maltene zahtev za zamenu celokupnog naroda koji ne misli kao on. O želji građana da ode kasta političara, koja u raznim kombinacijama već 30 godina cirkuliše u krugu privilegija, lobiranja, dogovaranja, laganja i krađa - nije se još raspravljalo.

A zahtev nije besmislen: u maloj zemlji, dostupnost politici je zapečaćena za građane koji bi, inače, ostvarili zdrav protok bavljenja politikom i izvesno bi uveli nove oblike solidarnosti i odgovornosti. Protesti devedesetih zaključno sa 5. oktobrom bili su opozicioni, politički protesti, sa jasno formulisanim ciljevima. Predvodili su ih partijski lideri, servisirale partijske strukture, a narod ih je podržavao i pratio. 

Međutim, protesti zbog najavljenog iskopavanja litijuma su iznenadili vlast. Građana na protestima je više nego što je iko očekivao, politički zahtevi nisu formulisani, samo oni životni, dok s druge strane Aleksandar Vučić i vrh SNS-a poručuju da hoće da razgovaraju sa narodom i da im "objasne neke stvari".

Vučiću je jasno da je ovo protest kojim se, ako uspe, ta sistemska greška slepe poslušnosti trajno ispravlja i tako se naše društvo vraća u balans, dovodi u red. Osim zbog litijuma, nema sumnje da su mnogi na ulici jer ne mogu da smisle Vučića i aktuelnu vlast. Život je mizerniji nego ikad, gaženje svakog morala surovije nego ikad, svekolike laži o tome šta se dešava u zemlji Srbiji ogoljene su do kraja. Takva zastrašujuća vizija budućnosti tera na ulice. Predsednik i njegova svita sve su nervozniji. To je, uprkos naporima da se prikrije, jasno vidljivo u svim ešalonima vlasti, od vrha do dna, od samog Vučića, preko ministara, pa do najnižih stranačkih botova, te novoodgajene kaste spremne da, za dobre novce, sa nepodnošljivom lakoćom kažu, napišu i urade zaista bilo šta za one odozgo. 

Protesti u Srbiji mogu biti masovni i dalekosežni, iako im režimski mediji posvećuju malo pažnje. Ali režim gubi nerve. Naime, okupljanje u velike grupe pokazuje vam da niste sami. I pokazuje vam kakvi su ljudi sa kojima delite slične ideje. To je pokretna mašina za deljenje informacija koja radi bez prestanka. Tu i leži strah moćnika na vlasti. Zato je sužavanje prava na protest prvi potez svake vlade koja želi da potkreše demokratiju. 

Protesti se događaju kada režim toliko poveća pritisak da veliki broj ljudi zaključi da je otpor jedina opcija. Kada ljudi odluče da žive - onda protestuju. Kako je ovako nešto moguće u demokratskoj državi, kakvom Srbiju vide predsednik Vučić i šefica parlamenta Ana Brnabić?