"Srbija dobrovoljno konkuriše za status kolonije"

Naime, Ministarstvo unutrašnjih poslova je, početkom februara, donelo rešenje o prestanku prava na privremeni boravak u Republici Srbiji Eleni Koposovoj, prevoditeljki, državljanki Ruske federacije, obavezujući je da napusti zemlju u roku od 30 dana o dana uručenja rešenja. Nikakvog obrazloženja, niti vidljivog razloga za ovakav postupak države nije bilo. Kafkijanski zaplet, u kome se našla pomenuta ruska državljanka, vrlo je sličan situaciji kojoj je bio izložen Jozef K. Koposova je postala žrtva progona bez ikakvog prethodnog postupka, obrazloženja, pa čak ni nagoveštaja zašto je, naprasno, srpska policija kvalifikuje kao osobu čiji boravak predstavlja, ni manje ni više, nego "neprihvatljiv bezbednosni rizik" za zemlju. Cinik bi rekao da je u sistemu koji vode analfabete, književni prevodilac po definiciji državni neprijatelj. Međutim, stvarni razlog ubrzo izbija na videlo i zlokoban je na mnogo nivoa. Elenu Koposovu proteruju zato što je na fejsbuku potpisala proglas kojim se osuđuje rat u Ukrajini i Putinova politika. Ne napisala – POTPISALA.

Uskraćivanje boravka stranoj državljanki zato što je stavila potpis na antiratnu inicijatvu na društvenoj mreži i kritikovala režim svoje matične zemlje predstavlja čin odricanja države Srbije od sopstvenog suvereniteta. U XXI veku, u kome je kolonijalizam (u punom i klasičnom smislu te reči) gotovo zaboravljen, Srbija dobrovoljno konkuriše za status kolonije. Potpuno bi bilo svejedno da li se proteruje Ruskinja koja kritikuje Putina, Amerikanka koja protestuje protiv Bajdenove politike ili Kineskinja koja diže svoj glas protiv Si Đinpinga - ovakav postupak je svuda i uvek apsolutno neprihvatljiv. Srbija je, sasvim sigurno, jedina zemlja koja pretenduje da bude deo Evropske unije, a članica je Saveta Evrope i OEBS-a, koja tera u izgnanstvo jedno ljudsko biće samo zato što je koristilo svoje neprikosnoveno pravo na slobodu izražavanja. Posebno je groteskno to, što oni koji ovako postupaju, po pravilu sebe smatraju rusofilima, misleći da će svoju naklonost prema Rusiji najbolje pokazati tako što će je braniti od Rusa!

Rusofil svakako nije onaj ko o tom, nama bliskom narodu, ne zna gotovo ništa, ali se do izbezumljenosti divi Putinu. Rusofil je onaj ko je pročitao sve ili gotovo sve što je napisao Dostojevski. Rusofil zna bez guglanja ko je napisao "Smrt Ivana Iljiča" i da je to najbolja pripovetka ikada napisana. Rusofil je onaj ko rezerviše kartu za "Ujka Vanju" kad god neko pozorište postavi taj komad. Rusofil odlično zna ko je Kandinski. Rusofil zna (bez guglanja) iz cuga da nabroji tri dela Čajkovskog. Rusofilu je poznato da je Barišnjikov mnogo više nego "onaj lik" iz "Seks i grada". Rusofil zna i da je najveća vladarka Rusije bila Nemica koja je preporodila zemlju. Rusofil zna da je Ruska zagranična pravoslavna crkva osnovana u Sremskim Karlovcima. Rusofil zna da nabroji (opet bez guglanja) bar 20 elemenata Mendeljejevog periodnog sistema. Rusofila boli kad čita Solženjicina. Rusofil veruje da veliki ruski narod zaslužuje demokratiju, slobodu i pravnu državu.

U javnosti se postavlja pitanje, zašto je ovako drakonski i diskriminatorski potez preduzet prema ženi koja, već na prvi pogled, deluje kao neko kome biste prepustili sopstveno dete na čuvanje, bez mnogo razmišljanja? Zbog čega se srpska policija (što ona javna, što tajna) ostrvila na suprugu, majku dvoje dece, koja je godinama pre rata donela odluku da, zajedno sa porodicom živi u Srbiji, u Sopotu? Kako to, pitaju se oni koji su upućeni u slučaj, da je meta nacrtana na čelu mirne i krotke intelektualke čiji su profesija i život protkani knjigama? Jasno je, reći će, da Koposova nije čak ni inicijator teksta kojim se osuđuje rat u Ukrajini i politika Vladimira Putina, jer je njen potpis pri dnu liste potpisnika, pa čemu onda udar na Elenu? Oni koji razumeju na koji način funkcionišu udbaško - naprednjačke strukture u ovoj državi, shvataju da je Koposova, zapravo, idealna i najlogičnija žrtva. Udar na nju predstavlja pokaznu vežbu i bestijalno upozorenje svima koji se drznu da konzumiraju univerzalno pravo na slobodu misli i izražavanja, koje se kosi sa parcijalnim interesima ruskog (izgleda, samim tim i srpskog) režima. Poruka je jasna: ako nismo imali milosti prema majci maloletne dece i želimo da je odvojimo od njih i razorimo joj porodicu, ako smo tako drakonski postupili prema ženi čija je jedina krivica stavljanje potpisa na tekst koji nije daleko odjeknuo i nije mnogo toga promenio, ukoliko brutalno zgazimo sva prava intelektualke koja je primer čestite i ugledne građanke - niko nije siguran! TO je poruka koju srpski bezbednosni sektor, odnosno, vlast u Srbiji ne šalje samo onim Rusima koji su utočište pronašli u Srbiji i gorko se prevarili pomislivši da su se doselili u državu koja civilizacijski pripada evropskoj porodici naroda. Oni ovu poruku šalju i onim građanima Srbije koji se ne libe da kritički govore o režimu, učestvuju na protestima, ili javno negoduju. Ukoliko se pomirimo sa proterivanjem Elene Koposove, jer to "nije naša stvar", ko će se pobuniti kada na još gori način počnu da se obračunavaju sa onim "domaćim" građanima koji, zato što razmišljaju svojom glavom, predstavljaju, po oceni nekih novih ilija čvorovića - "neprihvatljiv bezbednosni rizik"? Zbog toga je pokušaj proterivanja ove žene iz Srbije crvena linija preko koje ne sme biti prelaska. Ostanak i opstanak Elene Koposove u ovoj zemlji je od egzistencijalnog značaja u borbi za pravdu, pravnu državu i slobodu Srbije.

Imam iskustva sa prevođenjem stručnih tekstova sa stranih jezika, jer je to postupak koji je integralni deo procesa pisanja svakog naučnog rada. Međutim, za razliku od ovakvog, faktografskog prenošenja naučnih saznanja sa jednog na drugi jezik, prevođenje književnih dela je neuporedivo kompleksnije. Književni prevodilac, ako je dobar, je svojevrstan umetnik. On nereprodukuje tekst, već pažljivim izborom reči čitaocu približava ambijent u kome se radnja odvija, sklapa rečenice tako da ostanu verne originalnom delu, ali i usaglašene sa pravilima jezika na koji se prevodi to književno dostignuće. Prevođenje umetničkog dela je poput sinhronog plivanja. Prevodilac sledi tempo i stil pisca, istovremeno poštujući original i odevajući ga u novo ruho. Loš prevodilac može potpuno upropastiti tekst koji mu je pao šaka. Odličan prevodilac će učiniti da zavolite i pisca i njegove junake i onaj deo sveta iz koga autor dolazi. Elena Koposova je, kažu, odličan prevodilac. Bila je urednik izdavanja radova Milorada Pavića u Rusiji. Neki su ljudi, čitajući njene prevode, zavoleli Pavića, princezu Ateh, Avrama Brankovića, Samuela Koena, ali i Srbiju. Elena Koposova se, godinama pre rata u Ukrajini, zajedno sa svojom porodicom, nastanila u ovoj zemlji, obogativši duhovno, intelektualno ali i demografski, prostor koji svake godine napuštaju desetine hiljada ljudi. Da li će Srbija umeti da uzvrati ljubav Eleni Koposovoj, ili će njenim progonom, osramotiti sebe za vjek i vjekova, kako pred sobom, svetom, tako i pred naraštajima koji tek dolaze? Da li će intelektualci (pogotovo pisci), nevladine organizacije, opozicione stranke i svi pristojni ljudi u ovoj zemlji shvatiti da braneći Elenu branimo, zapravo, sebe?