Kada je hitno, pozovite Mozzart

Uniforme su zaista lepe, moderne, atraktivne i prepoznatljive. Nažalost, ne po onome po čemu bi trebalo da budu, već po logu Mozzart, jednoj od najvećih kompanija koja se bavi igrama na sreću u Srbiji i šire.

Prvo što se na toj uniformi primeti je prepoznatljiv znak ove kompanije na grudima. Na desnom rukavu "stidljivo" stoji broj 194, na koji se Hitna pomoć poziva, na levom mala zastava Srbije, a na leđima krupnim slovima piše Hitna pomoć Pančevo. Nikakvog drugog medicinskog obeležja nema.

"Kompanija Mozzart je lider u oblasti igara na sreću i sportskog klađenja u regionu Jugoistočne Evrope. Osnovana je 2001. godine i prisutna na teritoriji Srbije i regiona, ali i u mnogim drugim državama Evrope i sveta. U Mozzartu više hiljada profesionalaca svakog dana radi na kontinuiranom unapređenju usluga, sa ciljem da uspešno predvidi potrebe klijenata i pruži najbolji ugođaj u ovoj industriji zabave", ovako se kompanija predstavila na svom zvaničnom sajtu.

Kada bi kompanija Mozzart i srodne kompanije bile samo industrije zabave sa svojim humanitarnim fondacijama, onda ne bi bilo nikakvih problema. Međutim, ovo je industrija koja ubija polovinu sojih korisnika, nažalost, najčešće mladih.

Tako što od njih stvara zavisnike, pacijente koje boluju od jedne od najtežih bolesti zavisnosti koji razara i njih i njegovu porodicu.

U Međunarodnoj klasifikaciji bolesti Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i klasifikaciji bolesti Američkog udruženja psihijatara, patološko kockanje je označeno šiframa F63.0 i 312.31 u poglavlju "Poremećaji navika i kontrole impulsa", od 1980. godine.

Kockanje je bolest zavisnosti koja dovodi do poremećaja funkcionisanja psihičkog, fizičkog i socijalnog aspekta življenja.

Radi se o specifičnim poremećajima, tj. patološkom ponašanju povezanom sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše.

Bolesti zavisnosti se povećavaju iz dana u dan i pomeraju granice i ka nižim i ka višim godinama života. Uz kockanje, kao nefarmakološki oblik zavisnosti, postoji i zavisnost od kompjutera i video igrica, posebno svojstvenih mladoj populaciji. U Srbiji je zvanično registrovano preko 40.000 zavisnika od patološkog kockanja, od kojih najmlađi ima samo 14 godina, a u problem su neminovno uključene i njihove porodice.

Posledice patološkog kockanja mogu biti duboke i dugotrajne, kao što su problemi u vezama i brakovima, razvodi, finansijski problemi, loše zdravstveno stanje, gubitak posla, problemi sa zakonom, zatvor, pa sve do suicidalnih ideja, ubistava i samoubistava.

U Srbiji ne postoji ili se ne poštuje nikakva zakonska regulativa koja bi prevenirala pojavu patološkog kockanja, a malo je i ustanova i stručnjaka koji se bave ovom problematikom.

Kockarnice se nalaze u neposrednoj blizini škola, a ne bi smele da budu bliže od 200 metara, kao što ni njihovo međusobno rastojanje ne bi smelo biti manje od 100 metara. Uz to, još i internet i igrice. Ove, tzv. nefarmakološke zavisnosti su podjednako opasne i podjednako se teško leče kao i zavisnost od psihoaktivnih supstanci i alkohola.

Na sajtu Hitne pomoći Pančevo piše da ima 87 zaposlenih, od čega 20 lekara, 31 tehničar, 28 vozača i 5 zaposlenih koji čine pomoćno osoblje.

Čitava ova donacija je veoma intenzivno medijski propraćena, naročito od strane prorežimskih glasila. Snimljeni su zaposleni u istim uniformama ispred Službe Hitne pomoći, napravljeni su video klipovi primopredaje uniformi, kao i njihov kompletan izgled. Zahvalili su se zaposleni, načelnica Doma zdravlja i načelnik Hitne službe Pančevo.

- Zahvaljujući Fondaciji Mozzart, od sada ćemo svi biti isti. Ne slični, nego isti - istakao je načelnik Službe hitne medicinske pomoći u Pančevu.

Neće biti i nikada nije bilo da su svi potpuno isti. Postoje i oni kojima je ispod časti da na grudima svoje uniforme nose logo kockarnice umesto zdravstvene ustanove u kojoj rade. Iako su poslednji put opremu dobili 2011. godine, sada su odbili da preuzmu, da nose i rade u uniformi sa logom kockarske kompanije.

Preko 20 odsto zaposlenih nije preuzelo doniranu opremu. Ne žele je. Među njima su i vozači Hitne pomoći koji svoj težak i odgovoran posao rade za zaista bednu i mizernu platu koja je ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva.

Od pre nekoliko godina, oni su izgubili status paramedikusa, kojim je bilo omogućeno da pomažu lekarima i tehničarima pri zbrinjavanju teško povređenih ili obolelih pacijenata. Za to su imali odgovarajuće sertifikate i status zaposlenih sa V stepenom stručne spreme, koji je zatim spušten na treći stepen. Dakle, njima u opisu posla stoji da im je dužnost samo da prevoze pacijente, ne i da pomažu u njihovom zbrinjavanju. I samo je stvar njihove dobre volje i ljudskosti, kada treba da pomognu sestri i doktorki da spuste pacijenta sa trećeg sprata, na primer, da ga ubace u sanitet i slično.

Bezuspešno se bore da poprave svoj ponižavajući radni i finansijski položaj.

Posebno ih pogađa i vređa to što su njihove plate znatno manje nego plate vozača Hitne pomoći koji rade u Beogradu. U čemu je razlika? Pacijenti su isti ili slični i teritorija na kojoj voze je takođe ista. Vozači Hitne službe iz Pančeva i po nekoliko puta u smeni voze pacijente kroz Beograd do raznih zdravstvenih ustanova. Istim ulicama, po istoj gužvi i istim danima i noćima kao i vozači Hitne službe iz Beograda. Razlika je jedino u tome što pripadaju Domu zdravlja Pančevo, a ne Hitnoj službi grada Beograda.

Ali je razlika i u tome, što neki od njih nisu prodali svoju čast i obraz i nisu prihvatili sramne i licemerne donacije bogate Mozzart kompanije.

Svima je dobro poznato, da je i sama ministarka zdravlja Danica Grujičić na početku svog mandata, u februaru prošle godine, pred TV kamerama potpisala saradnju sa Mozzart fondacijom i i nijednog trenutka se nije osvrnula na teške bolesti zavisnosti koje se javljaju kao posledica osnovne delatnosti ovakve kompanije. Ona je izjavila da nema nikakav moralni problem u vezi sa tim.

Ona nema i mnogi nemaju. Ali, postoje ljudi kojima je čast i dostojanstvo iznad svega, pa će radije nositi svoju staru uniformu, opranu, izbledelu i možda zakrpljenu, nego logo Mozzart kompanije na grudima.

Ne, nismo svi isti i nikada nećemo biti. A ljudi koji su uspeli da odbiju "nepristojnu ponudu", zaslužuju divljenje i najveće poštovanje. I, naravno, mnogo veće plate.

Bar onolike kolike imaju njihove kolege u Beogradu.

Dr Slavica Plavšić