Gadno je, ali proći će petak 26. maj. Sigurno!

Ukoliko čitava država i sve u njoj mora da bude na "vraćam se odmah" zbog suludog mitinga koji je zamislio onaj koga naprednjaci i njima slični postavljaju na pijedastal morala i poštenja, ima li ikakve nade da ovde išta može biti bolje? Tog 26. maja moguće je da škole budu zatvorene, da u parkovima ne bude dece, nema odlaska na pijacu po omiljeni paradajz. Neće biti ni gradskog prevoza, golubovi neće smeti da lete, umrli će biti na čekanju. Roletne na prozorima, spuštene. Eto,Vučićev miting "Srbija nade".

Žiteljima Beograda preti se kolektivnim zatvorom jer su odbili da budu podanici SNS-a. Režim je, znamo, osvetoljubiv. Građani su od aktuelne vlasti zaista svašta i videli i doživeli, ali ovaj potez se po svojoj beskrupuloznosti zaista izdvaja. I, uopšte, kakav je smisao jednog takvog poduhvata. Ovde se već nalazimo pred enigmom o nestvarnom i natprirodnom i nedoumicom o slobodnom kretanju živog i neživog u prostoru, bez priznavanja sile teže i drugih, prilično strogih prirodnih zakona.To je sintagma koja ga ispunjava nadom da je i dalje alfa zver koja kažnjava čopor bez ikakve milosti. Međutim, tu lebdi strah: šta ga čeka sutra?

Šta onda želi Vučić da postigne svojim unutrašnjim dijalogom i zatvaranjem srpske prestonice? On bi želeo da kao noj sakrije glavu u pesku mnoštva monoloških glasova, kako bi izbegao sopstvenu odgovornost i odgovornost političkih elita čiji je on eksponent. Mržnja prema Beogradu realizovana je kao njegovo poništavanje, oduzimanje svega što valja od dobro znanog lica. Njegovo prokletstvo je što na građanske proteste dolaze uspravni ljudi, o svom trošku, a on svoje takozvane pristalice okuplja po Srbiji, prevozi autobusima kao pakete, sa povratnicom u vidu flašice sa vodom i sendvičom. Gadno je, ali proći će sigurno. Kako je došao tako će otići, ništa ne traje večno.

Vučićevi skupovi "njegovog" naprednog naroda pre podsećaju na zatvorsku šetnji u Zabeli. Ne znamo jesu li nam već oduzeli sve što nas je činilo ponosnim ljudima. Pokušavaju da idu do konačnog poništavanja svakog od nas. Eto, košarkaš Dejan Tomašević više nije mogao da opstane bez atesta da je u najgorem mogućem društvu. Vidi se da je život dobar, sve dok se sa stotinama sebi sličnih ne izađe pred sudiju. Šta će se dogoditi ako nema dobrog izlaza iz živog blata.

Mulj.

Srbija može da nestane upravo zbog nemoći velikog šefa da bez poniženja iskorači iz sopstvenog pakla.