Prim. dr Slavica Plavšić piše za Direktno: Najgori i bivši najbolji

Od karcinoma pluća, posle Mađarske, u Srbiji se najviše umire. Od ove vrste malignih tumora, u našoj zemlji godišnje oboli gotovo 7.000, a nažalost umre više od 5.000 ljudi. Praktično, na svaka dva sata u Srbiji jedna osoba premine od karcinoma pluća.

Među prvima smo u svetu po smrtnosti od kovid-19 na 100 000 stanovnika, a i po broju preminulih lekara i svih zdravstvenih radnika preminulih od ove bolesti.

Po razboljevanju i smrtnosti i od karcinoma grlića materice smo na petom mestu u Evropi. A postoje države koje su redovnim skriningom i besplatnim HPV vakcinama gotovo suzbile ovu strašnu bolest.

Valjda smo jedini u svetu po broju dece lečene u inostranstvu SMS porukama. Među najgorima smo i po kilometarskim listama čekanja na neke operacije ili dijagnostičke procedure. U Srbiji preko 50.000 ljudi čeka na neku operaciju i po nekoliko godina. Neki "srećnici" će svoj veštački kuk ili koleno dobiti kao poklon za svoj stoti rođendan.

Na pregled magnetnom rezonancom ili skenerom, čeka se i po nekoliko meseci. Isto toliko i za neku biološku ili imunoterapiju.

Bole i užavasavaju ovakvi udarni tekstovi sa svih naslovnih strana, na svim portalima i televizijama. Sve same crne hronike i zastrašujuća predviđanja kojima se preti ionako već sluđenom narodu Srbije.

Postajemo i jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Imamo i gotovo najstarije stanovništvo u Evropi i svetu i ta situacija se pogoršava iz godine u godinu. A stari neminovno imaju i mnoge bolesti i neminovno umiru.

Izumiremo i nestajemo kao nacija velikom brzinom. I zbog slabog prirodnog priraštaja i zbog odlaska mladih u svet i zbog ovolikog broja prevremeno preminulih. Srbija sada ima preko 400.000 stanovnika manje nego što je imala 2011. godine, kada je bio poslednji popis i kada je zvanično imala 7,234 miliona stanovnika, a 2021. godine taj broj je pao na 6,834 miliona stanovnika.

Po novim projekcijama Ujedinjenih nacija, Srbija će oko 2090. godine imati duplo manje stanovnika nego sada. Obistinjuje se polako ona poznata izreka da će svi Srbi stati pod jednu šljivu. A vlasti se iz sve snage trude da se ovaj proces što više ubrza, a sve pod sloganom "za našu decu". Za svoju da. Za našu sigurno ne. Već svi znaju priču o tome, da ne ponavljam.

Sigurno smo svetski prvaci još u mnogim disciplinama, ali i ova crna statistika je dovoljna.

Uz sve ove užasavajuće, nažalost tačne podatke, neki su pokušali da dokažu da smo, pored svega i vrlo glup narod sa najnižim IQ od 89, posle Azerbejdžana čiji narod ima prosečan IQ od 87. A da su u Evropi najpametniji Italijani sa IQ od 102. Vest je objavljena pre nego što su nas Italijani pobedili u košarci, da ne ispadne da smo utakmicu izgubili zato što smo glupi.

Ovakve informacije su netačne, opasne i diskriminišuće i ovakva ispitivanja ne bi smela ni da se rade, još manje da se ovakvi rezultati objavljuju.

Takođe treba odbaciti kao netačne i bombastične vesti kao što je ova da je "Srbija prva u Evropi po umiranju od zagađenog vazduha ..."

"Po ovogodišnjoj analizi CIA Srbija je, sa koeficijentom smrtnosti od 16,39 na 1.000 stanovnika godišnje, ubedljivo na prvom mestu u svetu po stopi smrtnosti od aerozagađenosti". Ovako formulisana vest ili ispitivanje koje je dovelo baš do ovakvog zaključka prosto nije ni tačno ni moguće. Znamo da je aerozagađenje veliko, naročito zimi kada vazduhu osećamo i miris i ukus a vidimo mu i boju. Ali, kako da lekar napiše da je uzrok smrti baš aerozagađenost kad u MKB to uopšte ne postoji kao izdvojeni entitet i ne postoji šifra za tako nešto. Ni neka slična.

Aerozagađenost je, posle pušenja i genetske predispozicije najčešći uzrok pojavi karcinoma pluća i drugih organa ali i infarkta srca i moždanih udara. Pacijenti se javljaju lekaru zbog gušenja i respiratornih simptoma, a umiru od navedenih bolesti.

I kad su vesti tačne i kada su samo bombastične, ispadamo nekako najgori na svetu, mi koji sebe smatramo najpametnijim nebeskim narodom.

Pa, imamo li nešto lepo u čemu smo prvi, najbolji ili u nekom svetskom vrhu?

Bili smo na svetskom tronu u košarci, u vaterpolu, rukometu... ali više nismo. U atletskim disciplinama se pojedinačno, još odlično držimo.

Dobijali smo često neke medalje iz raznih oblasti. Jednom smo pobedili i na pesmi Evrovezije, ako se i to računa.

Srbija ima najbolje mlade matematičare i fizičare, a ima i nekoliko najboljih naučnika na svetu. Naši su: Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković... i drugi, koji su svojim izumima zauvek zadužili čovečanstvo i točak istorije pomerili mnogo unapred.

E, to već mora da se računa.

Imamo i svetskog tenisera broj jedan. Najboljeg tenisera i sportistu svih vremena koji je ikada hodao na kugli zemaljskoj. To mu niko nikada ne sme osporiti i zahvalni smo mu što je, zahvaljujući njemu, Srbija postala prepoznatljiva zemlja u svetu. I to se zlatnim slovima upisuje u našu burnu istoriju.

Nažalost, trenutno nije ni u prvih pet na svetu, ali je i dalje najbolji. Nešto se sve ređe takmiči, a i mi ga sve manje pratimo. Dosta je i bilo. Koliko smo samo sati i dana u svako doba noći i iz sve snage navijali za njega, slavili svaki njegov uspeh i odbolovali svaki izgubljen meč. Sve do one nesrećne deportacije iz Australije u januaru 2022. godine i svih "čudnih" okolnosti u vezi sa tim.

E, pa ne može tako. U Australiju nije mogao dalje od aerodromskog karantina nevakcinisan, pa da je bio i sama engleska kraljica koja je tada bila živa, a ne Novak Đoković. Taj mučan i dramatičan događaj, pun preokreta i neizvesnosti je pomno pratila i svetska javnost. A domaća se, kao i uvek samo još više polarizovala na one za i protiv.

Reklo bi se da Novak sada ima neke druge prioritete daleko od svetskih teniskih terena. Nešto na Goču, na Kalemegdanu, na Evropskom sajmu vina u "specijalnom zagrljaju" sa prvim čovekom u zemlji, kako je to sjajno napisao Ljubodrag Stojadinović. Pa tako nam dva prvaka, u dugom i srdačnom zagrljaju, umesto ponosa, ostaviše neki opor i mučan utisak. I kad smo već kod zagrljaja, skoro sam ga videla u holu i sali bivšeg Doma sindikata, sada MTS dvorane i ni na kraj pameti mi nije bilo da mu priđem i zagrlim ga. Ako nekad budem u prilici da se sretnem sa Zoranom Kesićem, pozdraviću ga sa posebnim zadovoljstvom. Bez zagrljaja, razume se.

Naknadno smo saznali da je ispijanje najskupljih vina bila i uvertira, takoreći zagrevanje pred višednevno važnije porodično veselje. Radi se o venčanju najmlađeg od tri brata, Đorđa Đokovića, direktora nečega u imperiji Đoković. Uz holivudski scenario skupe glamurozne proslave, probrane zvanice, preko estradnih folk umetnika, pa do igranja nekih snajki na stolovima. Ne znam da li je na toj svadbi bilo "od ptice mleko", ali novine pišu da je počasni gost bio nevestin kućni ljubimac, papagaj u kavezu, koga je mlada, sa ili bez bidermajera, sve vreme držala u rukama. Nisu me uopšte interesovali svi ti detalji bogataške svadbe, ali izleću iz svih mogućih medija pa je bilo nemoguće da ostanu nezapaženi.

Pa, ima li bar nešto lepo u Srbiji gde smo bar dobri? Ne "najbolji" ili bivši najbolji nego da smo baš onako... dobri. Imamo prelepu prirodu, još netaknutu u nekim delovima zemlje. A onda se setih da je Najveći, već raspisao takmičenje za najlepše slike iz Srbije. Na svom zvaničnom Instagram profilu, gde poštovaoci njegovog lika i dela zdušno šalju slike zelenih šuma, livada, brda i dolina, rascvetale bašte, bistre reke i krivudave potoke. Uhvate po neki delić Srbije koga još nisu zatrovali razni Ling-Longovi, Rio Tintovi i ostali kineski i belosvetski zagađivači.

Pa, ima li još nešto lepo u Srbiji, pitam se i dalje? Mnogo sam volela serijal priča "Nešto lepo" koje je tako divno kazivao Gaga Nikolić. O običnim malim stvarima, o životu i starenju, o štapu kao pomagalu i dobrom prijatelju kada za njega dođe vreme. Mnogo su lepe te priče, mnogo su bili lepi Milena i Gaga i svi smo ih mnogo voleli. Ali su neki huligani, pre par dana, uspeli da skinu i oskrnave i njihovu spomen ploču u centru Beograda.

Da li je ostalo bar nešto lepo i vredno u ovoj Srbiji sada? Pitam i svoju mlađu ćerku koja je radila po belom svetu od Nemačke do Australije i zna kako je i tamo i ovde. Starija je već davno pronašla svoj blistavi komad nemačkog neba pod sigurnim svodovima BMW giganta. Sve ređe se javlja i još ređe dolazi. Srbija je za nju već davno zemlja Tunguzija, ni pomena vredna.

Mlađa je odlazila i vraćala se. Možda zbog mene... ne znam i ne bih volela da je tako. Ili zato što je u njoj još uvek velika i topla duša balkanska?

"Reći ću ti kada budem pronašla odgovor na pitanje koje sebi već godinama
postavljam: zašto sam ja još uvek ovde ?" Ošinu me onako surovo istinito i iskreno, kako to samo mladi, pametni, školovani, racionalni ljudi umeju i mogu.