Srpski jezik u tri grada želi da studira samo 149 mladih!

Situacija je nešto bolja na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde, prema rečima dekanke Ive Draškić Vićanović, onih koji žele njihov indeks ima koliko i prošle godine, dok je studenata na srbistici u Nišu i Novom Sadu sve manje.

U Beogradu se na tri odseka - za Srpsku književnost i jezik, Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom i Srpski jezik i književnost, prijavio ukupno 101 kandidat. U Nišu se prijavilo tek 29, iako primaju 50, a u Novom Sadu jedva 17, mada je odobreno 58 mesta, plus još dva na odseku Srpske filologije u kontaktu sa slovačkom ili mađarskom, iako tamo primaju 15.

Razlozi za ovoliku nezainteresovanost su šaroliki - od nemogućnosti zapošljavanja, lošeg statusa profesora, do neshvatanja značaja maternjeg jezika. Prof. Boško Suvajdžić, upravnik Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu, smatra da je to delom posledica položaja nacionalnih disciplina, a delom položaja prosvetnih radnika u društvu.

- Srpski jezik i književnost kao predmet trebalo bi da dobije poseban, natpredmetni status u sistemu obrazovanja. S druge strane, neophodno je i poboljšanje položaja prosvetnih radnika - kaže Suvajdžić i dodaje da se nigde na svetu ne izučavaju srpski jezik i književnost kao na ovim katedrama. Zato se, u vreme nadmoćnog razvoja IT sektora i digitalne humanistike, nameće potreba da se aktivno razmotri i poboljša položaj nacionalnih disciplina u obrazovnom procesu.

Profesor podseća i na deklaracije donete na dve interkatedarske srbističke konferencije: o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, o statusu srpskog jezika na nenastavničkim katedrama i fakultetima i o kanonu srpske književnosti.

- Od svih delatnika u obrazovanju i kulturi, a ponajviše od profesora srpskog jezika i književnosti, presudno zavisi koliko će naš predmet biti vrednovan u društvu - kaže Suvajdžić.

Prof. Mirjana Ilić, upravnik departmana za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu, konstatuje da se za njen smer opredeljuju samo idealisti, koji ne razmišljaju o zapošljavanju.

- Oni koji žele da idu iz zemlje ne vide šansu u ovom departmanu, jer malo njih dobije priliku da predaje našoj deci u inostranstvu. S obzirom na pad nataliteta i sve manji broj đaka, teško je naći posao i u zemlji. Žao mi je kad vidim dobre studente kako rade kao konobari ili trgovci.

Srbija ne poštuje evropske standarde, pa je broj časova našeg jezika i književnosti u školama manji nego npr. u Rusiji ili Nemačkoj: kod njih se kreće između sedam i 10 nedeljno, a kod nas ne prelazi pet. Veći broj časova pomogao bi i bankarima ili javnim radnicima, jer nam, kako primećuje prof. Ilić, generalno nedostaje jezička kultura.

Sa ovim se slaže i prof. Isidora Bjelaković sa Odseka za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja dodaje da je potrebno ne samo povećati fond časova, već i odvojiti nastavu srpskog jezika od književnosti. Takođe se zalaže za uvođenje ove nastave kao obavezne do kraja školovanja.

- Sve nevolje potiču od toga što nemamo svest o važnosti poznavanja službenog jezika. Problem je i to što mladi misle da im je jedina opcija da sa ovim smerom rade u prosveti, a rad u školi nije ni popularan, ni isplativ - kaže Bjelakovićeva.

- I na kraju, poseban problem je to što ne dolaze više najbolji učenici. Prošle godine je prosečan uspeh kandidata bio između tri i tri i po. I posle takvi učenici predaju u školama.

Na svima nama je da pomognemo mladima da osveste da su maternji jezik i književnost bitni za kulturni identitet. Dok sam na ovoj poziciji, uložićemo sve napore da promenimo percepciju mladih, kaže dekanka beogradskog Filološkog fakulteta prof. Iva Drašković Vićanović