LIČNI STAV Dr Delić: O najboljima među nama

Za apodiktički stav da su u Kriznom štabu "najbolji među nama" ( collegium seniorum), predsednik nema potpune i objektivne informacije, niti stručni i naučni kapacitet da to proceni. Govoriti da je neko bolji od profesora Milorada Pavlovića, infektologa-interniste, po znanju, iskustvu i referencama je zabluda; mogu slobodno da dodam i profesorke Božić, Nikolić, Dulović, Gvozdenović itd.

Bilo bi nekorektno da se izjašnjavam o epidemiolozima, mada i o tome imam svoje mišljenje, jer sam sarađivao s njima 40 godina. Prema tome, svako može pasti u zabludu, ali samo isključivi ljudi u zabludi istrajavaju. Prava/precizna istina glasi da su pojedini članovi Kriznog štaba među najboljima u našoj sredini - ništa više, ništa manje. Nekolegijalno je od strane članova KŠ da nisu predsedniku, bar iz lažne skromnosti, ukazali na tu zabludu/neistinu.

U demokratskom društvu gde postoji sveljudsko pravo na istinu, okarakterisati mlade lekare koji bez resantimana imaju kritički odnos prema radu i rezultatima KŠ, kao "kibicere" i "neradnike", jeste ciničan stav. Veliki broj potpisnika su lekari koji su mesecima na prvoj liniji odbrane od infekcije SARS-CoV-2. Oni jednostavno govore da mi nismo samo žrtve pandemije, već i njeni uzročnici i saučesnici. Ovoj svojevrsnoj autodestrukciji kumovali su i nestručnost, pogrešne poruke, neblagovremenost delovanja i kompromisi KŠ. U najmanju ruku je nekorektno što se tim lekarima, od strane partijskih telala, imputira politička obojenost. Da li će se neko "po zadatku", s različitih strana ubaciti u njihove redove, ne može se isključiti kao mogući scenario.

Sa druge strane, u vremenu kada najveći broj ljudi na ramenima nosi svoju glavu, a u njoj tuđe mišljenje, u zemlji gde se zapatilo ćutanje, tračak optimizma i nade u bolju budućnost doneli su mladi lekari koji jednostavno ne žele da budu nemi saučesnici u iznevaravanju zdrave pameti. Pobuniti se protiv svoje ništine i dati konkretne predloge za boljitak, u svakom zdravorazumskom društvu bi se smatralo evolucijom i etikom prosvećivanja, a ne diskfalifikovalo floskulama o političkoj pozadini i destruktivnim namerama.

Zašto je opcija nepripadanja, ovome ili onome, gotovo nemoguća u Srbiji? Ili zašto je horsko ćutanje jedino prihvatljivo ponašanje? Naravno, svi njihovi stavovi podložni su opovrgavanju, sa jednim se lično i ne slažem, ali oni su „svež vazduh i zavodljivi povetarac“ u zemlji jednoumlja. Zašto ovo ne bi bila jedna od mogućnosti za mlade lekare da implementiraju divnu misao Vilijema Šekspira: "Znamo šta jesmo, ali ne znamo šta možemo biti"? To bi bilo od svekolike koristi i za demokratsku državu.

Uz prateću nelagodnost, talasi stručnog i moralnog nemira mi nalažu da ukažem na uporno rastakanje istine kada je u pitanju epidemija variole. U principu, mudar čovek ništa ne tvrdi dok to ne može da dokaže. Uveren u ispravnost onoga što pišem, tvrdim da predsednik ne govori istinu o epidemiji variole 1972. godine, i to se već drugi put ponavlja. Naime, ne dotiče me neistina da je jedan član KŠ, kao student treće godine medicinskog fakulteta bez odslušane infektologije, "pobedio variolu", ali da su se đaci akademika Koste Todorovića i moji učitelji "zaključali" i "razbežali" je neistina.

Istorijska istina srpske medicine je da su profesor Kecmanović i docent Šuvaković, dve stručne i moralne gromade jugoslovenske infektologije, odmah otišli u Đakovicu u epicentar epidemije, doktor Janković u Novi Pazar, a doktori Šašić, Lesić i Ćirić u motel "Hiljadu ruža" itd. Sreća nas je tada "pogledala" pošto je "Torlak" bio naučna ustanova svetskog glasa i što je docent Šuvaković bio stipendista Svetske zdravstvene organizacije u Indiji tokom 1963.godine, sa zadatkom studiranja suzbijanja velikih boginja (smallpox control).

Profesor Kecmanović se kao stipendista Humboltove fondacije usavršavao 1969. godine u Institutu za tropske bolesti u Hamburgu, a 1970. je kao gost Vlade Indije obišao najveće centre za infektivne bolesti, gde je i video bolesnike sa variolom. Obojica su za rad u suzbijanju variole odlikovani Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom. Koliko mi je poznato, i ostali lekari su odlikovani za svoj rad u suzbijanju epidemije.

Prema tome, istina je uvek jedna, a sećanja, interpretacije i dorade su različite. Ukoliko bih relaksirao problem, naveo bih jednog aforističara: "Srbi su jedan od najstarijih naroda, zato brzo i lako zaboravljamo". Mnogo je teže i značajnije pitanje: Da li to neko zloupotrebljava?