"Posthumno ubijanje Desanke" | Društvo i ekonomija | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Društvo i ekonomija

Bratislav Marković

08. 06. 2020. 20:42 0

"Posthumno ubijanje Desanke"

Nisam ti ja neki veliki ljubitelj poezije. Više volim prozu. Najviše domaće pisce, istorijske romane. Tako su mi od Disa i Branka Miljkovića uvek bili bliži Andrić, Selimović, Ćosić, Jakovljević, a danas pre svih Vlada Arsić. Od pesnika, nekako sam više voleo one što su se i tada i sada zvali muzičari. Ali, Bregović ne može biti samo muzičar, jer onaj ko napiše "Zaboravi ako možeš", "Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš" i mnoge druge, mora se ubrajati u vrhunske pesnike, a ne samo tekstopisce kako to zovu na estradi. Naravno, imao je ogromnu podršku Duška Trifunovića. Bora se takođe od starta morao svrstavati u pesnike, o Balaševiću je suvišno govoriti, nešto kasnije Bajaga...

Umetničko delo treba da ti probudi emociju, sreću, tugu, osmeh, a meni su taj osećaj mogle da proizvedu samo pesme uz muziku. Verovatno zbog toga poštujem navedena imena i smatram ih vrhunskim umetnicima. Ulazio sam u ozbiljne rasprave sa više profesora književnosti oko ovih umetnika, jer su ih oni u vremenu kad sam ja išao u školu svrstavali u "čupavce", čak i "drogiraše", a ja sam iz petnih žila branio integritet navedenih pesnika. Nisam uspeo da likujem kad je Bora i zvanično postao član udruženja književnika, jer sam već bio student, daleko od zastarelih profesora književnosti, a kao zreo čovek dočekao sam da Balašević i Bajaga apsolutno zasluženo uđu u ozbiljnu književnu literaturu.

Ali, bez obzira na to što nisam obožavao poeziju uvek sam se divio Desanki, jer je ona jedina pored Milutina Bojića i njegove "Plave grobnice", tekstovima svojih pesama uspevala da kod mene probudi ozbiljnu emociju i bez muzike. Po mom skromnom ubeđenju Desanka Maksimović najbolja je pesnikinja svih vremena koju je Srbija izrodila. I baš zbog toga me ne čudi odluka Zavoda za unapređenje obrazovanja, bla, bla... (nisam namerno zapamtio pun naziv ovog birokratsko-idiotskog organa) da se Desankina zbirka "Tražim pomilovanje" izbaci iz obavezne lektire. Možda će kad ovaj tekst bude na mom blogu ova odluka biti izmenjena, ali budite sigurni da će Desanka Maksimović biti izbačena iz svake moguće lektire u vremenu koje dolazi. Jer, Desankine pesme su pesme o pozitivnim osećanjima čovekove ličnosti. Takođe, ona predstavlja nacionalni identitet ovog naroda, a kome to treba? Suština i jeste da se baš taj nacionalni identitet uništi. Da li verujete da se dok su na vlasti tipovi sa kupljenim diplomama sumnjivih univerziteta, prosveta u ovoj zemlji može unaprediti?

A kad je Desanka u pitanju, postoje još dva ozbiljna problema. Ona je, po mom skromnom mišljenju, autor najtužnije pesme u istoriji čovečanstva, jer "Krvava bajka" svakako to jeste, a uz to je rođena u Valjevu, omraženom gradu za svakog moćnika sa zapada.

Nee, nije danas dovoljno da se bez razloga zahvališ austrijskom kancelaru prostom rečenicom "Fala Kurcu". Moraš da se stidiš svoje slavne istorije, a naročito Valjeva. Jer kako da se zahvaljuješ Kurcu i kažeš mu: "Aj dođi malo u Valjevo da vidiš taj grad danas, to je, brate, ona varoš iz koje ste izvukli sve svoje ranjenike, ali ste namerno ostavili dvocifren broj obolelih od pegavog tifusa i tako napravili epidemiju ogromnih razmera, zbog koje u Valjevu, ali i širom Srbije skoro da nije bilo kuće bez crnog barjaka, te ste tako zapravo poveli prvi biološki rat u istoriji čovečanstva". Ako neko nije upućen, neka pročita roman "Kad zvona zaneme", autora Vlade Arsića.

Prosto to ne ide, moraš da sakriješ istorijske činjenice. Ili, kako da budeš dobar sa Nemačkom, a da ti deca uče "Krvavu bajku"? Ne može, to je neprijatno. Zar sad treba da pričamo da je neko streljao golobrade dečake od jedva šesnaest godina po principu sto za jednog? Nemoj, to moramo da zaboravimo, verovatno su ta deca nešto kriva, ne treba da vređamo osećanja Nemaca podsećanjem na taj događaj. Namerno moramo izbeći reč zločin, nije zgodno...

Jer, slogan "za našu decu" ne odnosi se na svu decu. Taj slogan zapravo znači "za njihovu decu". U tu njihovu decu ne spadaju deca streljana u Kragujevcu, tu decu treba što pre zaboraviti. Deca koja se rađaju u Srbiji (po mogućstvu bi trebalo da se rađaju što manje) ne treba ni da znaju za kragujevačke đake. Jer to sad nije interes ovih što se bore za svoju decu. Gle čuda, nije to interes ni ovih što su uvek sa njima, ili uvek sa onima što su na vlasti, takva im navika, oni što stoje postojano "kano klisurine" (uvek mi je bio smešan ovaj deo himne države u kojoj sam rođen, baš ide uz pevaljku). Ovi drugi su levičari, koji bi dok se ovde završava ono što se završiti po nalogu svetskih sila mora, da se ogrebu za neko koferče ili da se po strogo levičarskom principu primi što više tajkunskih plata u javnom preduzeću koje samo proizvodi gubitke. Za sve to, svi oni imaju podršku "običnih" ljudi, koje drže na uzdi obećanjima o boljem poslu, postavljenju na neku funkciju... Ovi obični ljudi, nesvesno ili svesno, svejedno, postaju saučesnici u uništavanju svoje zemlje, porodice i na kraju, sebe samih.

Uz sva "važna" pitanja, pitanje Kosova i Metohije, pitanje migranata, rasprodaje državne imovine, na prvi pogled neprimetno i tiho, uništava se srpski nacionalni identitet. Forsiraju se starlete i kriminalci koji podučavaju našu decu kako i šta treba da se radi, izbacuje se iz škola Desanka Maksimović, a nakon nje verovatno i Milutin Bojić i svi oni koji su pisali u slavu žrtava slobode, ljubavi i svih pravih vrednosti, koje bi ovaj narod morao da sačuva i tako opstane.

I ako ovog puta odluka bude da Desanka ostane u obaveznoj lektiri, to ne menja stvar. Ovo je samo uspeo ili neuspeo pokušaj, koji će ako sada ne prođe, biti ponovljen. Jadna je zemlja u kojoj Ana Brnabić brani Desanku Maksimović.

Ružno je, gadno, odvratno, to što Desanku ubijamo posthumno. Ali, na žalost, to nije najgore što radimo.

Ubijajući Desankinu poeziju i sve pozitivne vrednosti ovog naroda, mi izvršavamo kolektivno samoubistvo, ostajemo bez nacionalnog identiteta i definitivno, polako ali sigurno, nestajemo kao narod.

Autor teksta je advokat Bratislav Marković

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 0

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Voli me, ne voli me...

Zoran Živković [07.08.2020.]


Video dana

Kad misliš da si jači od obezbeđenja

Anketa

Ko Vas predstavlja u Skupštini?

Rezultati