Duško Bogdanović: Bujošević je gori i od Milanovića!

Bogdanović je do kraja osamdesetih godina, kada ga je smenilo Miloševićevo „događanje naroda“, bio odgovorni urednik Informativnog programa TV Novi Sad. U svojoj 40-godišnjoj karijeri bio je i novinar Radija Slobodna Evropa, Borbe i Naše Borbe. Autor je 15 knjiga. 

Kao čovek sa višedecenijskim stažom u novinarstvu, šta danas vidite kada gledate televizije s nacionalnom frekvencijom?

- Vidim, nažalost, tugu i opomenu, da parafraziram Branka, velikog našeg pesnika i rodoljuba. Ili, da budem do kraja iskren, ne vidim ništa, budući da, sem u izuzetnim prilikama, uopšte ne uključujem kanale sa nacionalnom prohodnošću. A to je poražavajuće. Podjednako tužno i za mene kao jedinku, tako i za ljude koji se bave televizijom na RTS, B92, Hepiju ili Pinku - kaže Bogdanović za naš portal.

Kako su u Vaše vreme nastajala velika novinarska imena?

- Odrastao sam u okviru nacionalnog radija, potom i televizije (RTV NS), a sve u okviru zajedničkog JRT sistema. Za drugi tada nismo znali. Okej, bio je jedini, samim tim i u monopolističkom položaju, ali je tako povlašćen i na tronu, sam samcijat, bio u prilici da bira najbolje što se u datom trenutku, na novinarskom tržištu moglo odabrati. A, moglo je! Naravski, bilo je i propusta, posledica odluka jakih imena i, uglavnom, snažnih političkih karijera, ali, bilo je retko. Jer, pred radijskim mikrofonom ili televizijskom kamerom, sam si. Poput Paleta, junaka bajke uz koju je moja generacija odrastala. Nema pomoći, nema leđa jakih ljudi. Nema protekcije, ili, se makar, baš tu, ona okončava. To si što si. Sobom sam. Tako su se pravila velika novinarska imena. Tako se sticalo poštovanje. Uz podršku slušateljstva, ili gledališta. Bez toga, brzo si u bezdanu. 

I tada je bilo političkog uticaja, ali se poštovala profesija.

- Dabome da je bilo političkog uticaja, velikog pritiska, ali su se znala pravila igre. Bili su limiti, crvene linije, sve vrlo precizno definisano, dokle sme da se ide. S druge strane, osećali smo da u detaljima valja tražiti đavola. Ko je hteo, ko je smeo, taj je i pronalazio. U detaljima. Meni su, priznajem, gotovo svi šefovi - a bilo ih je prilično - dozvoljavali da tragam u formi, da pogađam, da promašujem... To je iznedrilo da, recimo, početkom osamdestih, "vesti dana" idu posle špice Dnevnika, a pre "dobro veče", ili stajanje voditelja u centralnoj informativnoj emisiji. Nije se to svima sviđalo. Bilo je kritika u smislu, ovaj klinac skrnavi "svetu" formu Dnevnika, ali kada hoćeš, smeš i imaš podršku ljudi koji su u kućnoj hijerarhiji iznad tebe, onda se neki pokušaji i prihvate. Postanu standard.

Standard je bio i vođenje Dnevnika u stojaćem položaju. To je bio Vaš „izum“?

- Da, međutim, nema te količine novca kao nagrade - za bilo koga ko trenutno uređuje TV Dnevnik u bilo kojoj televiziji - ko bi znao odgovor na pitanje, ko je (bio) autor svega nabrojanog i kada se to dogodilo. A, neka od tih rešenja, bila su revolucionarna i za najrazvijenije televizijske zemlje onog vremena u Evropi. Tužno! Ne zbog nas, pionira traganja za novim i drugačijim - mnogo toga što smo radili smo i sami zaboravili - već zbog baštine, zbog poštovanja. Zbog pijeteta prema profesiji. Bavio sam se sportom, to je moje "drugo ja". Nije bilo klinca koji je šezdesetih godina prošlog veka, trenirao fudbal, a da nije znao naizust, čuveni sastav: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski..., ili, ko se bavio vaterpolom, da nije znao za Muškatirovića, Sandića, Jankovića... u hokeju za Smoleja, Tišlera, Felca, braću Jan... To su bili moji uzori. Kada sam završio FPN, novinarski smer, slušao sam sve prenose Radivoja Markovića ili Mladena Delića, isecao članke Sergeja Lukača, Mira Radojčića, Ljubiše Vukadinovića... gledao, čitao, slušao. Učio, kopirao i tražio svoj put u tome.

Šta je danas najveći problem nacionalnih televizija, nedostatak novinarskog kadra ili pritisci političara na uređivačku politiku?

- Glavni problem današnjih nacionalnih televizija je što tamo zaposleni nemaju kvalitetne i dokazane uzore, nemaju dobre učitelje i gube se u "živom pesku" pogubne prakse. Uticaj politike je samo izgovor. Dobar TV Dnevnik može da se napravi i ako se ispoštuju sve aktivnosti ovih na vlasti, ali se posveti i dužna pažnja opoziciji. Okej, blaga prednost režimlijama, ali i otvoreni prostor za drugu stranu. Ma, sve je davno izmišljeno i realizovano. Svako veče se ta škola praktikuje na RAI, BBC, ZDF... čak i na HRT. Kada bi to bio recept, nešto oko čega nema razgovora, Vučić i njegovi bi se navikli. Brundali bi, negodovali, merili štopericom vreme koje im je posvećeno, okretali telefon glavnih urednika i vlasnika, ali...sori, tako mora biti. Sutra, kada, bože zdravlja, ti na vlasti budu opozicija, pozivaće se na to isto pravilo. O tome je reč. Tako se radi u demokratskim zemljama, i u medijima koji drže do svog profesionalnog dostojanstva.

Dužnost medija, televizija posebno, je da informišu, obrazuju, zabavljaju, a ne da promovišu šund i prostakluk?

- Tako je. Tačno, pravovremeno, zanatski besprekorno. Nikako ne pristajem na tezu da su šund, prostakluk, najniži ukus u svakodnevnoj ponudi, nešto što gledaoci traže. Koješta. Ključna privlačnost televizije je u ekranu samom, a mnogo manje u onome ko je, ili šta je na ekranu. Iskustvo me tome uči. A mogao sam to da prepišem od starijih generacija, koje su stvarale televiziju. Ako umesto idiotluka u raznim rijalitijima ponudiš kvalitetnu raspravu o bilo kojoj relevantnoj društvenoj temi, ako umesto cijukanja i odvratnog zapevanja takozvanih pevača i pevačica, plasiraš kvalitetnu muziku, ako umesto reprizine reprize desetina puta odgledanih serija ponudiš nove i atraktivnije... ako je informativna emisija pregled najvažnijih događaja dana, ništa više, ali ni bilo šta manje, gledaoci će to prihvatiti i sa zadovoljstvom gledati. Sva mudrost i sve umeće je u tome. Televizija je davno izmišljena rabota, sa vrlo strogo definisanim pravilima, koje razdvaju dobro od lošeg. Tačka! 

Kako ocenjujete uređivačku politiku RTS-a i RTV-a. Da li su te dve medijske kuće zaista javni servisi građana, od čije pretplate žive, ili su se pretvorili u propagandnu mašineriju jednog čoveka i jedne partije?

- Ne bih ih stavljao u istu korpu srama. Ne samo zato što je RTV moja matična kuća u kojoj sam proveo 21 godinu - od pripravnika do glodura - te me tresu sećanja na bolju prošlost, makar, verovatno, ima i toga. Međutim, iako javni servis, RTV je i višenacionalna televizija, u tom smislu, kompleksnija joj je osnovna uloga. Priprema i emituje, naime, program na deset jezika nacionalnih manjina koje žive u Vojvodini. Mnogo je manjkavosti u informativnom programu. Ja bih ga drugačije, hrabrije, profesionalnije uređivao. Ali, imaju Ljubicu Gojgić, naboljeg TV intervjuera na ovim prostorima. Njene emisije su za udžbenik profesionalnog novinarstva i, što je posebno zanimljivo, iako je izuzetno tvrd i nepokolebljiv pitač, u emisije joj dolaze, doslovce, svi. I iz režima i iz opozicije, uključujujući, što je po meni, dodatni kvalitet, slobodoumni i svojemisleći ljudi, van političkih tabora i podela. Svako poštovanje!

Da li ste očekivali da će Dragan Bujošević i Nenad Lj. Stefanović, kao čelni ljudi RTS-a, od javnog servisa da naprave partijski servis?

- Obojicu znam iz nekih drugih filmova. Šta im se, pobogu, dogodilo? Dragan Bujošević je, verovatno, (bio) jedan od boljih novinara svoga vremena, a biće zapamćen kao ubedljivo najgori direktor u istoriji RTS-a. A za to se u konkurenciji Mitevića, Vučelića ili Milanovića "valjalo" izboriti. Šta je sve za vreme njegovog vakta u toj kući prećutano, minimizovano ili prostački spinovano, takođe je za udžbenik novinarstva. Onog najgoreg! 

Zašto je Vučiću bilo bitno da skoro sve medije stavi pod svoju kontrolu?

- Potpuna kontrola svega i svakoga je suština Vučićeve vladavine. Mediji su tek neophodna poluga u sveopštem pokoravanju ljudi i institucija.

Kakva bi bila politička karijera Aleksandra Vučića kada bi mediji poštovali novinarski kodeks i etiku?

- Prošao bi onako kako će i, uz svu tu silnu mašineriju, proći. Onako kako su prošli njegovi prethodnici, u nas i u svetu. Biće to vrlo tvrdo prizemnjenje. Apsolutna vlast ište apsolutni pad. Ništa novo pod kapom nebeskom. Možda nekom delujem kao ptica zloslutnica? Reč je, jednostavno, o iskustvu. Slonovskom pamćenju o zbivanjima i nihovim akterima na ovoj našoj Kugli. Sve se jednog dana, ovako ili onako, okonča... - zaključio je Bogdanović.