"Svaki političar koji nam soli pamet, soli sebi biftek"

Dužnost svakog intelektualca i obaveza svakog novinara je da stoji na strani istine, da njoj bude u službi i da kritikuje onoga ko drži poluge moći u društvu i državi. U sitna crevca da zalazi u poslove i radnje istih i da traži i najmanju anomaliju i grešku, pa na nju da ukaže.

- Srbija je pretragična za prozu, prekomična za poeziju. Slabašan je tu Kafka. Samo bi neka baba narikača iz Vasojevića dala celoj priči nedostajuću dubinu. Šta je u našoj priči uzvišeno, posebno ili tajanstveno? Ništa. Poslednjih 25 godina srpska politička elita je temeljno opljačkala i izdala državu, građane, naciju i svaku pojedinačnu familiju. U svakom ratu trošili su Srbe kao da im nisu rod, a otimali od polumrtve Srbije kao s leša. Sledstveno tome, svaka je vlast, do sada, služila samo za legalizaciju rezultata pljačke - govorio je jedan od poslednjih i jedan od retkih pravih novinara Aleksandar Tijanić.

Da bi neko ovako nešto izjavio, da bi neko ovoliko precizno i direktno ogolio vlast(i) dok je direktor javnog servisa, potreban je najpre lični integritet, potrebna je etički kodeks unutar čoveka, potrebna je profesionalna i lična hrabrost, a u sferi novinara za sve ovo sinonim je bio Aleksandar Tijanić.

Sa druge strane, Dragana Bujoševića nema nigde. Ne oglašava se ni po kom pitanju, a javni servis Srbije tone. Nema ga. Upao je u mrak. Iz tog mraka građani nisu mogli da čuju za Aleksandra Obradovića, za Branka Stefanovića, za GIM, za Krušik, za Jutku, za stradalog mladića u Namenskoj, za Jovanjicu, za... za... za... Da bi za bilo šta od toga čuli, potrebno je imati kičmu i suprotstaviti se pritiscima da se takve stvari ne objave na RTS-u. To nije pitanje izbora, to je moranje na takvoj funkciji na kakvoj se nalazi Bujošević. Pogotovo posle 2012. godine, kada je, dolaskom ove vlasti, novinarstvo kao profesija uništeno. Kao i sve ostalo, uostalom...

Umesto da stane u odbranu novinarstva, kada su članovi akademske zajednice rešili da traže promene u RTS-u i to samo dotle da ta kuća počne da radi po zakonu i da radi ono zbog čega postoji - da služi istini, hrabri Bujošević je izašao i opleo po profesorima i intelektualcima. Junački. Zbog toga ih neće pominjati ijedna čestita generacija koja dolazi, a da se ne zacrveni. Ali, onakve bardove novinarstva, kakav je bio Tijanić, pamtiće.A taj Tijanić će biti upamćen ne kao neko ko se suprotstavljao vlastima, nego kao neko koga niko nije smeo da pozove i upita da se nešto objavi ili ne. Takav stub ličnosti nije viđen nakon njegovog vakta. Kada se činilo da su "žuti" u punoj snazi i da ne mogu da padnu sa vlasti, Tijanić je davao intervjue i izjave od kojih im se treslo tlo pod nogama. U emisije je dovodio opozicione lidere, uživo prenosio proteste... I političarima su se kosti ledile da li je taj dan ustao sa mišlju da baš njih nagazi. Molili su Boga da ne izađu iz njegovih usta ili njegovog pera, pogotovo.

- Svaki put kad sam digao pero na nekog, dizao sam ruku na sebe - čuven je Tijanićev citat.
Nikoga Tijanić nije štedeo, a kada ubode perom, ubode u centar. Setiće se stariji čitaoci njegove kolumne u "Kuriru" 2004. godine o Vladimiru Bebi Popoviću naslovljenu: "Ukrštanje ćurana, mafije i gela za kosu!". Citiraćemo samo početak teksta radi podsećanja kako je Tijanić pisao.

- Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta umije? Čime će se baviti do kraja svog bijednog života? Ima jedna beba iz Jagodine sa lojem u kosi. Posjeduje koaliciono lice Hitlera, Tuđmana i Ksenije Pajčin. Rođena majka vezivala je bebi portiklu na vrh glave i hranila ga ispod. Ni ona nije mogla da ga gleda! Znala je, jadna, šta je rodila. Kad takvo stvorenje danas, u razgovoru za strane novine, tvrdi da su bez grijeha samo Kofi Anan i on, a znamo da je gnječio Srbiju kao da joj nije rod, takav poremećaj mora da je rezultat obrnute evolucije. On hoće ponovo da postane majmun! Ko sam ja da ga u tome sprječavam?
Pošto ste se verovatno nasmejali količini istine i duha u Tijanićevom pisanju, častićemo vas i poslednjim pasusom ove kolumne.

- Ja sam njemu strgao tu masku da Srbi vide kako taj čovjek nema lice. Ni ono iza lica. Da vide i zapamte i oni malobrojni koji su vjerovali da najomraženija beba decenije može biti išta više od ovoga. U politici - slijepac. U moralu - pokvarenjak. U ekonomiji - haračlija. U biznisu - mafijaš. U životu - skot. U mentalitetu - skorojević. U strukturi - nitkov. U genetici - nedovršen čovjek - zaključuje Tijanić.

Zato će Tijanić ostati upamćen, pamti se i biće uzor svima koji žele da postanu novinari u pravom smislu te reči.

Citati Aleksandra Tijanića:

- Moj karakter koji voli borbu pobedio je moju inteligenciju.

- Što je kriza dublja - ukus gledališta je plići. Lek nije televizijski, medicina je mešavina ekonomskog, socijalnopsihološkog i političkog oporavka.

- Da Srbija nema RTS, kakav god da je, sve ćerke bile bi kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana.

- Srbiji ne treba jak, stabilan i uticajan Javni servis. Srbiji koja sebi želi dobro Javni servis je neophodan.

- Fotelja novom direktoru RTS biće električna stolica.

- Nije problem patriotizam, već njegov najcrnji derivat za 21. vek, a to je nacionalizam. To je uvek formula. Sve što se ne uklapa u formulu, nije naše. Sve što nije naše, tuđe je. A tuđe mrzimo ili ga se bojimo. Patriotizam, u našoj jednačini, uvek je uterivanje u tor, jednačenje prema najgorima, horsko blejanje, lavež šarplaninaca i batina čuvara. Pravi patriotizam ujedinjuje oko ciljeva koji unapređuju naciju i ne teraju je u pogibiju već u spas. Inače, svaki političar koji nam soli pamet, soli sebi biftek.

Aleksandar Tijanić je rođen u Đakovici 1949. godine, direktor RTS-a je bio od 18. marta 2004. do smrti 28. oktobra 2013. godine.