PISMO NOVAKU Tvoj glas bi nama značio slobodu i život

Taj osećaj ponosa, sreće, što tako mlad i pametan čovek pronosi ime Srbije širom sveta i čini da nas ljudi gledaju kroz tebe, ne kroz ratove, jeste neopisiv. Srbija, koja ruku na srce nije ništa učinila za tebe. Za sve si se sam izborio i opet ne igraš pod tuđom, već pod našom zastavom. Pomogao si mnoge porodice, gradio vrtiće, obnavljao škole, pomagao unesrećenim posle poplava, davao novac za lečenje bolesne dece...

Hvala ti na tome. 

Vidiš, u našoj zemlji 157 poslanika je glasalo protiv zakona kojim bi se ta bolesna deca lečila u inostranstvu o trošku države. Da je taj zakon donet, roditelji ne bi prosili za njihove živote, ne bi ti pisali prepuni očaja i strepnje.

Dao si podršku Afroamerikancima kada je jedan stradao tako što ga je policajac ugušio, dao si podršku građanima Bejruta, stanovnicima Japana, građanima koji su u Crnoj Gori branili svetinje. 

Dragi Nole, mi, u tvojoj zemlji branimo goli život. Jer život je sloboda. Oni momci koje je policija tukla dok su sedeli na klupi, onaj momak koga je dok leži na zemlji bestijalno udaralo deset policajaca, dečak sa posebnim potrebama koga su oborili i šutirali, sigurno kažu za tebe: "Naš Novak". 

Oni su žrtve. One devojčice i dečaci koji su se gušili u suzavcu, kome je istekao rok trajanja, su žrtve. Snimke sa beogradskih ulica su podelile mnoge svetski poznate ličnosti. Dale su podršku ljudima koji se bore protiv diktature.

Ti nisi. Zašto? Tebi ne mogu ništa, a tvoj glas bi istinu o paklu u kome smo, proneo dalje nego svi naši glasovi sinhronizovani u jauk.

Jaučemo, neki glasno, neki tiho, jer nestajemo. U ovakvoj zemlji se neće roditi neki novi Novak, jer ovi koji vladaju misle da se i znanje i talenat kupuju. Ovo će biti zemlja betona, usahlih reka i otrovnog vazduha po kojoj će tumarati malobrojni prosjaci. 

Nećeš moći da dovedeš svoju decu u zemlju svojih predaka.

Više od novca, lekova, vrtića, vredeo bi tvoj glas.

Ne za politiku.

Za slobodu.

Za život.

Aleksandra Ćurčić