Svetislav Pešić: Neću više da budem trener

SK: Imajući u vidu vaše bogato iskustvo, da li ipak postoji poseban osećaj sada kada su počele pripreme za Evropsko prvenstvo?

Svetislav Pešić: Još ne. Tek kasnije, kada krenu pripreme… Mi se sad nalazimo u, pred-organizaciji priprema. Najteži deo posla i najvažniji zadatak je ipak izbor igrača. Da li se to radi o formiranju klupskog tima ili reprezentativnog, naravno da je različito, ali tu moraju da se donesu dobre odluke da kasnije ne bi bilo kuku-lele. Taj deo je prošao - igrači su u kontinuitetu bili u kontaktu sa nama, trenerima i medicinskim osobljem. Ta komunikacija i koordinacija uvek je bila na dosta dobrom nivou. I to je pre svega zahvaljujući igračima, koji jednostavno žele da igraju za reprezentaciju. Ponavljam uvek: najbolji deo naše košarke su, pre svega, igrači. Završen je jedan proces, formirana je ekipa i sada počinje onaj deo što se zove metodika: treninzi, rad… Isto tako značajan deo, kao i selekcija. Jer možeš da napraviš dobru selekciju, ali ta selekcija mora da se konkretizuje. Vi mediji kažete "dobra je atmosfera". Kad se pobedi, uvek je dobra atmosfera. Ali mi ne pravimo atmosferu, mi treniramo ekipu i ekipu povezujemo da napravimo jednu timsku, sportsku atmosferu. Ne da se ljubimo i grlimo, ili da se svađamo, nego da se napravi jedna sportska atmosfera. Ona podrazumeva podelu uloga svakog igrača na terenu i van terena, određivanje njihovih pozicija na terenu. Za razliku od nekih igrača koji imaju druge pozicije u klubovima, mi se, naravno, trudimo da ne vršimo sada eksperimente, jer za eksperimente nemamo vremena. Malo je dana i reprezentaciju, ako možemo tako da kažemo, treniramo kroz razgovore. Dogovore, razgovore, pregovore, kako god hoćete, tokom čitave sezone jer nemamo priliku da budemo bliže njima, da ih treniramo, da im pomognemo da budu bolji onoliko koliko je to moguće.

SK: Ko se kome više prilagođava? Da li igrački kadar vama, ili vi, na čelu stručnog štaba, igračima?

Svetislav Pešić: Naravno, stručni štab, odnosno trener se prilagođava igračima. Postoji staro pravilo - vi svi mislite da treneri treba da budu iznad ekipe; treneri nikada ne smeju da budu iznad ekipe, niti da pomisle da su oni najvažniji. Ne, oni nisu najvažniji. I mnogo je dobro ako trener shvati da ne sme da bude iznad ekipe. Igrači, sa druge strane, moraju da razumeju da postoji samo jedna osoba koju oni treba da prate - to je trener. Ako se tu napravi dobar balans, da je trener svestan da je tu zbog igrača, a da su igrači svesni da oni moraju da prate trenera, njegove ideje, njegove instrukcije, onda je to dobar put do uspeha.

SK: Kada treba da obavestite nekog košarkaša koji je tako dugo bio uz reprezentaciju - na primer, sada na spisku nema Ristića, Radanova, Simanića - da li nekada to budu razgovori koji su stresni, ili igrači to uvek razumeju?

Svetislav Pešić: Niko do kraja nije srećan. To je karakteristika vrhunskih sportista. Ako on ne veruje da može da bude među najboljima ili najbolji, on ne bi došao dotle. Ja se trudim da budem otvoren do kraja - sa argumentima koji su, pre svega, važni za nas, za ekipu, za njega. Gledam koliko je igrač kvalitetan, koliko ima talenta, koliko može da pomogne ekipi. Ali gledam i njegovo ponašanje, i njegov "personaliti". I sve su to stvari koje se uobičajeno rade u takvim situacijama. Nisu to ni za mene prijatni razgovori. Uvek bih voleo da to bude u suprotnom pravcu. Ali, znate kako – samo 12, ili 17, ili 5 igraju, a ostali moraju da se bore. Neko možda dobije šansu prerano, pa je ne iskoristi, a neko dobije šansu veoma kasno, ali je iskoristi. Sve to jedan vrlo osetljiv proces. I u svemu tome trudimo se da ne napravimo grešku. Kako kažu ovi naši "Englezi" - "Nobody is perfect". Ponekad se pokaješ, ako vidiš da si možda mogao da doneseš drugačiju odluku... Ali to je nešto što i nas tera da budemo bolji i u tom delu našeg posla.

SK: Kapiten Bogdanović je rekao da su igrači zdravi, Nikola Topić je imao jako dugu pauzu zbog teške povrede - on je sada na spisku. Spominjalo se da je i Marko Gudurić imao zdravstvene probleme... Jeste li vi, zajedno sa lekarskim timom, zadovoljni stanjem u kojem se nalaze igrači?

Svetislav Pešić: Danas je jedna grupa završila lekarske preglede, testove. Sad ćemo da dobijemo od lekara reprezentacije i od naših fizioterapeuta i doktora, medicinskog stafa, sve informacije, kao što se to obično i radi. I ova prva dva dana praktično su posvećena sponzorima, a prepodne nekim razgovorima sa igračima - jedan lagani uvod u treninge i u očekivanju rezultata Zavoda za sport i sportsku medicinu. Zasad se niko ne žali. Kad počne, uvek ima nešto. Nadamo se da nema ništa - nadamo se… makar do sada se meni niko nije prijavio da ima zdravstvenih problema.

SK: Ako uporedite vreme vašeg prvog reprezentativnog mandata i sadašnje... Šta je duže trajalo - da se reši situacija oko igranja Vlade Divca na SP u Indijanapolisu 2002, ili, recimo, uključivanje Nikole Jokića u neku reprezentativnu akciju otkada vi po drugi put vodite nacionalnu selekciju?

Svetislav Pešić: Divac je tada završio sezonu i jednostavno je želeo da igra za reprezentaciju, tako da je objavio u novinama. Svi su mediji znali, svi su bili srećni, a ja još uvek nisam ga pozvao. Tako da… Šta da vam kažem? Čitam ja ovde ponekad da me "informišu" kakav je bio razgovor sa Divcem i ovo, ono… Je li to bilo baš tako kao što je Divac rekao? Ja kažem, naravno da nije. Ali dobro… Puno je godina prošlo, i onda kad prođu toliko godine, onda... Jeste, to se desilo, ali kako se desilo i šta se desilo - sad gledaš to iz neke druge perspektive. Eto, kao kad pišeš knjigu. Pokušavao sam tu da pišem knjigu, pa onda pišem, pišem, pa onda prestanem da pišem. Onda posle godinu, dve godine, vratim se na to što sam napisao, pa kažem: "Pa koga ovo zanima?" Pa onda - ponovo. Tako da svi ti događaji koji se dese u životu mogu da se posmatraju iz različitih uglova, ali istina je ta.

SK: Može još jedno pitanje, samo za kraj. Da li će rasplet na Evropskom prvenstvu imati uzročno-posledične veze sa vašim statusom i sa vašom bliskom budućnošću? Čime ćete da se bavite?

Svetislav Pešić: Ne znam, stvarno ne znam. Ako bi me to pre 20 godina pitali, ja bih odmah rekao kakvi su mi planovi u životu. Sad stvarno nemam nikakvih planova. Kad je u pitanju košarka, iskreno da kažem - voleo bih da više ne budem trener. Ne da ne budem trener reprezentacije. Ja sam ponosan što sam trener reprezentacije. I ja osećam neku odgovornost, neku obavezu, i prema košarci, i prema momcima, i tako dalje, i tako dalje. Ali, ne bih više voleo da budem trener. Neka rade drugi.