SUPERLIGA SA 12 KLUBOVA Samo srpska fudbalska iluzija

Razmišljanja i nagađanja o reformi srpskog fudbala samo stvaraju privid normalnosti u Fudbalskom savezu Srbije. Jer, kada bi se među tim ekspertima i analitičarima našao i poneki znalac fudbala, sigurno bi se poveo spor oko toga zašto sve to nije urađeno mnogo ranije. Logično samim tim i razumno. Ali ne i za Srbiju.

Ako želimo bolji kvalitet, ako želimo vrhunske rezultate, ako želimo da naši igrači ne koštaju 20 ili 30 hiljada evra, već da koštaju milione, onda moraju da se stvore uslovi za tako nešto. Nužno je da se obezbedi infrastruktura, jer ne možete doći na gostovanje, a da nemate tople vode u svlačionicama i da nemate osnovnih uslova za fudbalere.

Ipak, za sada "obaveznih" 16 klubova Superlige ostaće, do daljnjeg, iako tek nekolicina od tog broja ispunjava najviše kriterijume za učešće u najjačem fudbalskom takmičenju. Naime, jedni nemaju adekvatan teren, drugi kvalitet, treći nemaju ni jedno ni drugo, četvrti nemaju ni stadion koji ispunjava minimalne standarde za igranje najvišeg ranga. I tako je godinama.Kvalitet je umrtvljen na 16 lokacija, a razum prosto nalaže da bi smanjenje broja učesnika na 12, ili još bolje, na 10 klubova dovelo do značajnog kvalitativnog iskoraka. Sada, više nego ikad, moralo bi se diskutovati o prelasku na sistem lige sa manjim brojem učesnika. Uz Zvezdu i Partizan, Čukarički je stekao reputaciju najvažnijeg prestoničkog kluba, posle večitih. "Brđani" su sada već dugi niz sezona klub koji nosi etiketu najstabilnijeg, onaj koji iz godine u godinu ide samo napred. Buđenje Napretka i Radničkog 1923 je više nego evidentno. U međuvremenu, TSC se pojavio kao "dar sa neba" za Superligu. Vojvodina se već predugo čeka, a niški Radnički i dalje živi u sećanjima na igranje u kupu UEFA.Inače, ovo nije prvi put da se planira smanjenje Superlige u Srbiji. Pre tri godine je FSS planirao postepeno smanjivanje elitnog društva, ali je sve vrlo brzo zaustavljeno. Očekuje se da i sada sve ide postepeno ili nikako.

Problem nije samo u Superligi, problem su i lige nižih rangova. Imamo četiri grupe Srpskih liga, to je 64 tima u tom rangu takmičenja, a po definiciji je to treće takmičenje po redosledu. Ako Nemačka sa šest puta većim brojem stanovnika i ulaganjima u fudbal koja su sigurno par stotina puta veća nego kod nas, ima prve tri lige bez podgrupa, onda je jasno kako se u korenu radi na koncentrisanju kvaliteta. Poenta je i u regulisanju sudijske organizacije i ne dozvoliti da timovi postižu golove iz gol auta, da nema kluba u Srbiji koji ce biti proglašen timom kojem je najviše suđeno penala u jednoj sezoni i da nema kluba koji ce završavati svaku utakmicu sa igračem više.Ipak, od zemlje koja je bila viceprvak sveta sigurno se ima mnogo toga videti, naučiti, pa i preuzeti kada je u pitanju rukovođenje i organizacija fudbalskog takmičenja. Hrvati, kao što je poznato, već duže od decenije igraju sa deset klubova u elitnom rangu. Iz godine u godinu HNL liga nudi sve bolji i zanimljiviji sadržaj za navijače. Privlačnija je svima, pa i sponzorima (potpisan početkom sezone rekordan ugovor o TV pravima). Baš je aktuelna sezona možda i najbolji primer one prave neizvesne borbe. Osim Dinama i Hajduka, Hrvatska je već odavno dobila i Rijeku. Nažalost, Srbija još uvek nema ni tu "veliku" trojku, a kamoli četvorku.

Trenutni predmet srpske zaluđenosti jurenja za loptom su i novi stadioni u Leskovcu, Vranju, Zaječaru. Ti klubovi zveraju u nekim blatnjavim ligama, bez ikakve šanse da se domognu višeg ranga. Politika zidanja takvih objekata jeste i da se oni ispune. U ligi sa 10 ili 12 klubova sigurno ne bi bilo  mesta za njih. A ko bi onda punio one novoizgrađene stadione.

Tu se slio ogroman novac, a tu je već u najavi prva rampa za reformu srpskog fudbala.