Ivan Golac: Užasavajuće je, u Srbiji nema dijaloga, samo monolog

- Sigurno sve što se događa oko Saveza, koji je glava fudbala, ne može da ostane bez posledica. Prijatelji iz inostranstva me zovu, u šoku su. Mi smo ovde navikli na stvari koje su se dogodile, za nas koji pripadamo sportu, fudbalu, koji ga volimo... Mi svi znamo šta se događa i ko su ti ljudi. Sam čin i dolazak u Savez, bez obzira na to koja je funkcija u pitanju je vrlo čudan, neobičan, nefudbalski. Ako se bavimo fudbalom, logično je da tu budu ljudi iz fudbala koji su bili deo njega, nešto uradili, stvorili. Ne možemo stalno počinjati iz početka - kaže Golac u intervjuu za Direktno.rs.

Niko se iz IO FSS ne javlja i nema komentara na celu situaciju, koja, i nema veze sa sportom. Da li vam se čini da je ćutanje neka vrsta priznanja da se oni ništa nisu ni pitali?

- Ako si deo jedne ekipe, a ja polazim kao trener, snosim odgovornost za igru moje ekipe. Ne mogu da kažem da su igrači krivi, jer ko ih je postavio, organizovao, ko ih je doveo. Nemam dilemu da je odgovornost na svim ljudima oko predsednika Saveza. I struka je tu, nažalost. Ali mi nemamo struku na pravom mestu i tu je ključ svega.

Očekujete li da Kokeza podnese ostavku posla svega, nije bio na promociji selektora koga je čekao dva meseca?

- On sam zna šta se događa i kako će biti. Ovo su vrlo ozbiljne stvari i siguran sam da je Kuća fudbala uzdrmana od temelja. Ovakva priča ide u etar, to su mnogo ozbiljne stvari. Ipak, verujem da tu postoji ona moralna strana, karakterna i da će on odlučiti da li će formulisati odlazak kao "ostavku" ili "povlačenje". Može i da zameni mesto sa nekim iz Izvršnog odbora. Imaju više potpredsednika nego bilo koja institucija.

Posle Škotske jedini krivac što nismo otišli na EURO bio je Ljubiša Tumbaković. Sada imamo selektora Dragana Stojkovića, ali probleme u rukovođenju. Koliko je nezahvalan momenat za selektora da preuzme posao, makar se on zvao i Piksi?

- Sveukupna situacija daje izuzetno neozbiljnu sliku Saveza. Nije selektor došao sam na funkciju, neko ga je postavio. Kao što neko postavlja nekog i na druge odgovorne funkcije. Ništa se pametno lepo nije dogodilo ni naučilo iz prethodnih decenija. Kao da imamo blokadu. Dolazi jedna serija štancovanih situacija, i trenera i svih ostalih ljudi iz uprava, Izvršnih odbora. Dolazak novog selektora bez predstavljanja, cela ta situacija i fama su samo zamagljivanje stvarnosti, a ja nikad nisam dobio odgovor na moje pitanje: koji su kriterijumi dovođenja selektora, direktora, članova IO, predsednika? Moja priča traje 30 godina. Mnogo je "ad-hok" situacija, radi se neprincipijelno. Selektor mora da bude institucija, a to podrazumeva mnogo toga. Igračka karijera može da pomogne mnogo, ali trenerska podrazumeva iskustvo, mudrost, znanje, umeće i rezultate. Znamo koji su i kakvi su rezultati potrebni.

Čini li vam se da Stojković deluje optimistički s obzirom na način izbora?

- Pred njim je masivan poduhvat i Himalaji su mali. On je "pao s neba", kvalifikacije počinju, nema nijedan sređen sektor, za mene pomalo zastrašujuća situacija. Igrate sa Irskom, pa Portugalijom, ako ne pobediš obe, to je gotova priča. Znate, i ranije nam se to dešavalo da posle par utakmica znamo da od plasmana nemamo ništa, pa mi se činilo da mnogi nisu bili zainteresovani da se napravi ozbiljan rezultat. Da jesu, drugačije bi se radilo i ponašalo. Piksi je meni drag igrač i poslednji vođa, lider na terenu jedne ekipe. Šteta je to što je bilo samo u Zvezdi, dok je u reprezentaciji imao uz sebe Deju, Peđu i ostale ozbiljne zverke od igrača.

Sa trenerske strane?

- Za mene postoje dve ozbiljne fudbalske sredine Evropa i Južna Amerika. Sve drugo, bez potcenjivanja, nije reper jer se zna gde je fudbal rođen i kako i zašto. To nije isti nivo, kao kad pričamo o kriketu i bejzbolu u Srbiji. Ti uspesi u Japanu, Kini bilo kog našeg trenera su važni i fini, ali u drugom kontekstu, ovom o kojem pričamo to i ne pije mnogo vodu. Želim Piksiju i našoj selekciji sreću u kvalifikacijama i vreme će pokazai svoje. A, vreme je najveće bogatstvo koje nam je od Boga dato i ono se ne obnavlja. Nemamo više vremena za dangubljenje.

Kako ste vi, kao legendarni igrač Partizana, trener, osećali zbog svega što se događalo oko kluba sa Veljkom Belivukom, navijačima, štekovima, snajperom u restoranu?

- Kao neko ko je tu provodio najlepše dane detinjstva i mladosti i zrele dane, jako je tužno, nezamislivo, strano da posmatram šta se sve dešava u klubu. Ne mogu da poverujem da se tu, gde smo se viteški nadmetali pred prepunim stadionima, družili sa našim navijačima pre i posle utakmica, dešavalo tako nešto. Imam utisak kao da sanjam, jer sam pripadao nečemu plemenitom i lepom, a to se zove sport, odnosno fudbal. Sve što je vezano za fudbal mogu da prihvatim i deo je mene, ali ovo što ne pripada niti sme, niti može da bude deo kluba, a svakako nije deo mene.

Da li je ovo momenat da se u Partizanu nešto drastično promeni, da se situacija iskoristi za stvaranje platforme za bolju budućnost?

- Istinski to želim, ali ne verujem da će se to dogoditi. Niti je moguće. Bile su i ranije slične situacije koje su iziskivale boljitak, kvalitet, jer Partizan je vanzemaljski klub prema moći, mogućnostima i kapacitetima. Ima ljude, istoriju, tradiciju, fudbaleri Partuizana su prenosili slavu od Miloša pa nadalje. Kada vidite ko je u klubu i kako se vodi i kako se vodio, deprimirajuće je sve to. Ne da to nije Partizan, to nema blage veze sa Partizanom. Uvek i svugde morate da imate domaćine. Pa, kakvi su to domaćini u Partizanu kad ne znaju šta im se u kući radi? Svi mi nosimo u sebi što nam je tvorac dao. Ta veličanstvenost i dostojanstvo nemaju cenu, uz duhovonost, moralnost i karakternost. Morate biti pošten prema sebi, da bi mogao da budeš pošten prema svima. To je ono što nedostaje, Partizan mora da se vrati na stare slave, ali moraju biti velike promene.

Čini se da ima kapacitet, a želju?

- Kapacitet sigurno ima u ljudima koji su istinski Partizan, ali su daleko od kluba. Onaj ko malo vredi ne želi pored sebe da vidi nekoga ko vredi i koji je iznad njega. Šta će to oni nama koji vredimo da pričaju. O čemu? O fudbalu? Mi smo institucije širom planete a ne samo na ovim prostorima. Kako bi oni mogli da opstanu u našem prisustvu? Ne mogu da se složim sa neznanjem i da klimam glavom zarad neke siće koje će mi kao zrna kukuruza koja bacaju golubovima zarad svojim ćefova. Sama priča da su oni Partizan je neozbiljna, pravi navijači to znaju. A, to su oni koji su se družili sa nama u restoranu, koji sada ima drugi meni.

Pričalo smo o svom besmislu Linglong Superlige, kako vam se sada čini?

- Dugačka je, malo kvaliteta, mnogo utakmica. Podsećaju me klubovi na ona stara jugoslovenska selektiranja po ključu.

Čini li se i vama da su ova bila po političkim dogovorima?

- Tako je, to je to. Tada je bilo da svi budemo zastupljeni, a sada je da učinimo usluge. Jer, onda ćemo dobiti poene za ovo i ono. Kada sam 1978. otišao na Ostrvo, u Prvoj diviziji je bilo 20 klubova. A, mi sad na papiru imamo 20 klubova kao Engleska. Ja bih mogao da shvatim da imaš kvalitet, ali mi nemamo ni za ligu od osam klubova. I to da se nategne.

Stalno pominjete da je sport refleksija društva?

- Kada pričamo o zdravlju jedne države automatski pričamo o zdravlju sporta. Zdrav sport je zdrav narod. Zdrav narod je zdrava država. Porodica je osnovna ćelija društva. Mi znamo kakvog su kvaliteta osnovne ćelije - porodica. O čemu dalje onda da pričamo, besmisleno je.

Izgleda li i vama da sporo učimo, a brzo zaboravljamo, vidite li izlaz iz ove situacije?

- Izlaz iz tunela? Mrak je težak. Nikada ni iz jedne situacije ne naučismo ništa, a ima divna izreka: pametan uči na tuđim greškama a budala na svojim. I kako njegovo veličanstvo Radoje Domanović pre 130 godina kaže: Na tavanima mnogo logike, ali naokolo nigde pameti. Imamo mi divnih ljudi, kvalitetnih, pametnih. Nekada je sport počivao na amaterskim radnicima koji su iz ljubavi davali mnogo. A, jedina prava ljubav je ona koja ne traži ništa za uzvrat. Zato je Ivan Golac svima njima savest. Mene ne mogu kupiti, a ja sam uvek spreman za dijalog. I kao trener uvek sam birao kvalitetne dobre saradnike. U Srbiji nema dijaloga, samo monolog. Generalno, situacija je užasavajuća. Nemoguće da bezumlje može da bude prisutno na ovoj predivnoj planeti.

Ostajete li pri onoj drevnoj priči o Srbiji svetskom šampionu u fudbalu?

- Naravno, davno sam rekao "od 30-godine mi smo morali da budemo bar jednom svetski prvaci a evropski kad smo hteli". Kada su me pitali pa zašto nismo odgovorio sam im što ću i sada - kad svi budu otišli po drugim mestima u galaksiji, a mi ostanemo sami na zemlji onda ćemo biti prvaci sveta - zaključuje legendarni i jedinstveni Ivan Golac.