Mihajlović u autobiografiji: Štimac je poželeo da mi pobiju familiju...

- Hteo sam da pošaljem poruku. Da ne treba da se stidiš bolesti. Da moraš da pokažeš ko si, da treba da probaš da živiš normalan život, čak i ako su ti to poslednji momenti - rekao je Siniša u velikom intervjuu za "Korijere dela Sera",  a prenose mediji.

Miha je zbog načina borbe proglašen za počasnog građanina Bolonje, ali mali broj intelektualaca se pobunio tražeći od njega da se odrekne prijateljstva sa Željkom Ražnatovićem Arkanom što ovaj ni sada nije želeo da učini.

- Stara je to priča, za vreme rata sam živeo u Italiji, pokušavao sam da pomognem koliko sam mogao. Jednom sam kupio "Il Mesađero", na naslovnoj strani su bila tri mrtva momka, pisalo je: "Žrtve četnika". A jedan je bio moj prijatelj iz razreda. Srbin. Ali istoriju uvek pišu pobednici, pa je ispalo da smo mi jedini krivci.

Tih ratnih godina svašta je izgovoreno pa je Miha podsetio i pretnji koje mu je uputio Igor Štimac.

- Izgubili smo od Hajduka finale kupa Jugoslavije 1990, Bokšić je dao gol. Pre utakmice, u tunelu koji vodi do terena, Igor Štimac, Hrvat, moj saigrač iz mlade reprezentacije, rekao mi je "Molim Boga da će naši ljudi da ti pobiju porodicu u Borovu". To je grad mojih roditelja.

Mihajlović je ponosan čovek, ali i pravičan.

- Uvek u fudbalu imaš laktanja i vređanja, to se desilo i sa Patrikom Vijerom. Rekao sam mu da je "crno g…". Tri utakmice suspenzije. Pogrešio sam. Mnogo. Mada je i on meni rekao da sam "cigansko g…". Sve vreme mi je to govorio. Ali protiv Srba – rasizam ne postoji.

Siniša kaže da jedva čeka da ponovo bude cigagin (zingaro), kakav je oduvek i bio. Bolest ga je svačemu naučila

- Za mene se ratovi dobijaju hrabrošću. Ali, tad sam bio uplašen, plakao sam, pitao se zašto. Molio Boga za pomoć, kao i svi drugi. Oni koji ne prežive nisu gubitnici. Nije to poraz. To je prokleta bolest. Možeš da se osećaš kao ratnik, ali bez doktora nećeš nigde. Jedino što možeš je da zadržiš volju za životom, ostalo zavisi od njih.

U bolnicu "Sant Orsola" primljen je inkignito.

- Dali su mi lažni identitet. Bio sam Cgikjltfr Drnovsk, 69-godišnji beskućnik. Nisu želeli da privlače pažnju radoznalaca da ne bi ometali ostale pacijente. Posle dve hemoterapije zaista sam i izgledao kao 69-godišnjak”.

Bolest ga je promenila, ali i ojačala, promenila fokus gledanja na život.

- Uživam u svakom momentu. Ranije nisam to radio, sve sam uzimao zdravo za gotovo. Bitno je zdravlje. Bitna je pažnja. Ništa drugo. Bolest me je učinila boljim čovekom. Sada se uvek trudim da čašu gledam polupunom. Ali jedva čekam da ponovo budem onaj stari cigan.

Zato je uostalom toliko i insistirao da se što pre vrati na teren. Samo nekoliko nedelja nakon prve ture terapija zaista je vodio ekipu protiv Verone.

- Imao sam 75 kilograma, samo 300 belih krvnih ćelija u organizmu. Molio sam doktore da mi puste, umalo nisam pao na pod pred njih. Par puta sam i hteo da padnem. Osećao sam poglede saosećanja na sebi kad sam izlazio na teren. Kad sam se video na TV ekranu sam sebe nisam prepoznao - rekao je Mihajlović.