Kako su se Kokeza, Veselinović i Andrej našli u izveštajima američkih službi?

Šta imaju zajedničko Edi Bernis Džonson (82), bolničarka iz Dalasa, Teksas i Slaviša Kokeza (40), saobraćajni tehničar iz Beograda? Krstarenje dobijeno na nekoj nagradnoj igri? Ne. Jedno pismo.

U petak, 14. jula 2017. godine, samo tri dana uoči predviđenog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednik SAD, Majk Pens, dobio je to pismo. Edi Bernis Džonson, članica Kongresa SAD iz Teksasa, tražila je od potpredsednika SAD da otkaže sastanak sa gostom iz Srbije i da umesto toga od srpske vlade zahteva objašnjenja na nekoliko vrlo zanimljivih pitanja - piše Čičak u svom blogu.

Najpre, potpisnica ovog pisma, Edi Bernis Džonson, ima 82 godine, po struci je bolničarka, ali se već više od pola svog života (44 godine) nalazi u profesionalnoj politici: najpre je 20 godina bila predstavnik u oba doma Kongresa države Teksas, da bi potom, od 1993. godine, 24 godine bez prekida bila članica Predstavničkog doma Kongresa SAD iz svoje izborne jedinice u Dalasu, Teksas. Te davne 1972. godine bila je prva Afroamerikanka u istoriji koja je izabrana na javnu funkciju u – tada još uveliko rasističkom – Teksasu.

Šta Edi ima zajedničko sa radnikom Narodne banke Srbije, Andrejom Vučićem, i njegovim – kako ona kaže u pismu Pensu – “bliskim prijateljima” Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačem?

Kako sama kaže u pismu, “zabrinutost zbog toga što ova grupa nastavlja da konsoliduje svoj uticaj u infrastrukturi i javnim radovima u Srbiji”, ali isto tako i zbog činjenice održava određene “odnose” sa specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Putina, izvesnim Aleksandrom Babakovom (54), poslanikom ruske Dume koji se od 2014. nalazi pod sankcijama EU i Kanade.

Edi se u pismu bavi i nekim drugim pitanjima – vojnom saradnjom Srbije i Rusije, gasovodima i drugim energetskim projektima na Balkanu, ali i zanimljivim vezama Srbije i Irana. U kontekstu ovog poslednjeg pitanja, ona navodi i zanimljive sastanke Maje Gojković i Rasima Ljajića sa nekim iranskim funkcionerima čija imena je nama, čiji je maternji jezik srpski, teško i da izgovorimo. Maja i Rasim su, valjda, to vežbali pre sastanaka koje su imali?

Šta Edi, kao članica Demokratske stranke SAD, ima protiv saradnje Srbije (ili bilo kog drugog, uostalom) sa Iranom, ako se setimo da je ukidanje sankcija prema ovoj zemlji bilo jedno od ključnih dostignuća prethodnog, demokratskog, predsednika SAD, Baraka Obame?

Kolika je u tome uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovih (a i saudijskih i izraelskih) lobističkih grupa u SAD? Da li Vučićevim prijateljima iz Abu Dabija odgovara iranski investicioni centar u Beogradu (pominje se u pismu)? Ima li naša zemlja ikakvu spoljnu politiku ili se naprosto radi o tumaranju levo-desno, po kriterijumu: najveći srpski prijatelj je onaj ko mi najduže maše?

Hajde da sad malo krenemo u nedavnu prošlost. Prilikom posete Aleksandra Vučića SAD, u septembru 2015. godine, dotična Edi Bernis Džonson je uputila slično (samo nešto malo kraće) pismo tadašnjem potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu. I tamo se pominju Andrej Vučić i Nikola Petrović, ali ne i Veselinović, Kokeza i Kovač. Oni su dodati u međuvremenu. U celini, Edi Bernis Džonson zna o detaljima personalnih odnosa u srpskom establišmentu više nego pola Vlade Srbije i preko 90% poslanika Narodne skupštine. Da li je Ana Brnabić ikada čula, na primer, za Slavišu Kokezu?

Sada dolazimo do jednog interesantnog pitanja: u ovom pismu (za razliku od onog prethodnog) za pomenutu grupu Edi koristi engleski izraz “cabal”, za koji na srpskom ne postoji adekvatan prevod. Zato ćemo prevesti njegovu opisnu definiciju iz Merijem-Vebster rečnika. Kabal je: “grupa ljudi tajno ujedinjenih u zaveri (npr. da zbace vladu)”.

Šta Edi Bernis Džonson zna o petorici ljudi koje je opisala kao “kabal” a javnost u Srbiji ne zna? Da li je svoja saznanja formirala na osnovu obaveštenja Ambasade SAD u Beogradu, ili iz nekih drugih izvora? Da li ti izvori uključuju i lica iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića? Kako je za dve godine ova grupa postala “kabal” (2015. taj izraz nije upotrebljen). Šta o svemu tome misli američki diplomata Metju Palmer, koji je svojevremeno (2011) garantovao Hilari Klinton za kooperativnost Nikolića i Vučića?

Nešto o svemu tome verovatno zna i novinar Dejan Anđus, koji je međutim zgodno uhapšen baš nekako u vreme kada je javnost mislila da će ta saznanja podeliti sa njom. Ali avaj, Aleksandar Vučić nema izvesnog Milojicu u Dalasu, nije mogao da uhapsi članicu Kongresa SAD, i ona je poslala pismo. Ako je zdravlje posluži, šta ćemo sve još saznati iz te epistolarne afroameričke moderne književnosti?