Šta je glioblastom i zašto je ovaj tumor najagresivniji?

Glioblastom i simptomi koje daje
Znaci, odnosno simptomi koju ukazuju da se kod nekog razvio ovaj izuzetno agresivni tumor zavise od mesta nastanka, odnosno dela u mozgu koji je zahvaćen. Neki od njih su karakteristika nastanka u velikom spoljnom delu mozga. Tada su pogođeni centri za govor i rasuđivanje, čulo vida, sluha i kretanja, kao i receptori za emocije.
Takođe, glioblastom koji je nastao u velikom mozgu često izaziva različite napade, probleme sa govorom, promenu ličnosti i slabost u telu. Tumori u malom mozgu, koji se nalazi ispod velikog mozga, mogu uzrokovati probleme u hodanju, kretanju, gutanju i govoru.

Lokacija svih ćelija uključujući i tumorske je iza onoga što nazivamo krvno-moždanom barijerom. Krvno-moždana barijera je zapravo mreža kapilara čija je uloga stvaranje prepreke za štetne toksine i zarazne organizme, kako ne bi prodrli u mozak.
Međutim, ova barijera otežava i lekovima odnosno hemoterapiji da dođe do tumora i deluje na tumorske ćelije.

Koje ćelije u mozgu zahvata glioblastom

Najvažnije ćelije u mozgu nazivaju se neuroni. Zahvaljujući njim mislimo, pamtimo, osećamo i obavljamo druge moždane funkcije.
Njihova struktura i priroda su takvi da obično ne daju, odnosno ne razvijaju tumore. Noseći „kostur“ koji praktično drži sve strukture u mozgu čine glijalne ćelije. Postoje tri vrste glijalnih ćelija, od kojih svaka može da dovede do tumora.

To su:

- oligodendrociti (stvaraju mijelin, iz njih mogu da se razviju oligodendrogliomi)
- ependimske ćelije (ispunjene su tečnošću i imaju oblik komora, dovode do ependimoma)
- astrociti (pomažu u ishrani neurona i formiraju ožiljke pri oštećenjima mozga, tumori koje one daju su astrocitomi ili glioblastomi).

Kako se šire ćelije astrocitoma

Karakteristika astrocitoma je, u odnosu na neke druge tumore mozga, širenje po samom mozgu i doslovno stapanje sa neizmenjenim, zdravim ćelijama moždanog tkiva. U tome se i krije objašnjenje zašto je kod ove vrste tumora teško obaviti hiruršku intervenciju. Jednostavno, hirurg ne moža jasno da razgraniči gde tumorske i zdrave ćelije. Svaka ćelija koja koja se eventualno ostavi u moždanoj masi dalje će se vezivati za zdrave i širiti dalje po mozgu. U izuzetno retkim slučajevima glioblastomi mogu da se razviju i na kičmi, odnosno kičmenom stubu.
Zašto se glioblastom teško leči

Kako objašnjavaju stručnjaci iz National Cancer Institute glioblastomi su heterogeni i zbog toga je njhovo lečenje izuzetno izazovno i teško, a prognoze za pacijente loše ako se govori o šansama za preživljavanje van dve godine. Heterogenost tumora se, kažu hirurzi i onkolozi, ogleda u tome što glioblastomi sadrže različite populacije ćelija. Neke od njih reaguju na lečenje, a neke, nažalost ne. Zbog toga su bolja prognoza i dugoročni uspeh lečenja uglavnom mali.
Još jedan od razloga je i to što terapijske metode lečenja tumora mozga podrazumevaju reakciju tkiva kroz oticanje. U slučaju mozga prostor za širenje ne postoji jer ga ogrnaičavaju kosti lobanje, a sve to još više ograničava mogućnosti i terapijske opcije.

Ipak, kako bi učinili sve što je u njihovoj moći, lekari pribegavaju operativnim metodama kao prvoj mogućnosti izbora.

Komplementarne su i hemoterapija i zračna terapija, koja služi uništavanju preostalih tumorskih ćelija. Potreban je i mulitidciplinarni tim lekara u koji spadaju neurohirurzi, neurolozi, onkolozi i endokrinolozi.