Rada Đurić: Poražava me što je život u Srbiji sve jeftiniji

O svojoj karijeri ali i svojoj baki, problemima u srpskom društvu, o solidarnosti sa hrabrim ljudima, protestima devedesetih, pa i stanju u kulturi, pravdi i nepravdi, i mnogim drugim aktuelnim temama Rada Đurić govori za Danas TV.

U skladu sa nazivom emisije „Da sam ja neko“, moram da pitam šta biste Vi promenili, koje su goreće nepravde u našem društvu, i šta Vas najviše boli od problema sa kojima se običan čovek suočava?

– Mogla bih da napravim jednu čitavu listu, ali ću situaciju ipak definisati kroz jednu rečenicu koja mi se čini važna – ovde je život sve jeftiniji. Bezvredniji. To me poražava. Život u Srbiji je postao dosta jeftin. Iz godine u godinu on postaje sve beznačajniji pa mi se čini da smo i mi naučeni kroz te nedaće da i sami ne cenimo sopstveni život. Na taj način mi ne cenimo ni svoje pravo na bolji život. Ne govorimo ovde o pravdi i nepravdi, već što kao društvo nemamo i ne poštujemo, ako ih i imamo, i ne umemo da razumemo te pisane zakone. A ono što je važno i što zaboravljamo, jer nas uče da zaboravljamo, jeste to što ne poštujemo ni one nepisane zakone. Meni to, konačno, smeta. Nema više tog elementa koji treba da nas ujedini. Pa sad i ako baš imamo one koji krše zakon, i ako su baš previše bahati da ga krše svakodnevno, onda bi valjalo da bar znamo da zakon nije samo onaj pisani, već da je često i onaj nepisani.

Deluje li Vam da su se ljudi navikli na tu poražavajuću svakodnevicu koja se svodi na preživljavanje?

– Delujemo svi kao ljudi koji prolaze pored svog života, koji gledaju to sa prozora i zavide onima za koje misle da ga žive punim plućima. Mi smo se nekako tako i podelili na one koji čekaju da život prođe i na one koji život žive. Ne mislim da je potrebno mnogo da bi se ovaj jedan jedini život koji imamo živeo, potrebno je samo da budemo malo hrabriji.

A kako Vam izgleda kultura u Srbiji, ona koja oplemenjuje „duhovni“ život čoveka?

– Teško je da možemo da pričamo o kulturi bilo koje vrste kad mi u suštini nemamo osnovnu kulturu. Nemamo gotovo ni osnovno obrazovanje, a kamoli kulturu. A sve jedno s drugim ide i mora biti međusobno povezano. I šta je kultura – što se mene tiče, to je pre svega ono o čemu smo maločas govorili – ako se ne ceni život, onda ne postoji ni kultura života. U tom slučaju teško da možemo da cenimo bilo šta ostalo. Drugo, ovde je sistematski uništavano sve. Dosta se lepog prikriva i ozbiljno radi na tome da se sve okrene naopačke, tako da je nekultura – kultura, nepravda – pravda, i sve je kod nas predstavljeno u svojoj kontri. Nemamo ništa više što je ozbiljno definisano. Naravno da neću biti ni prva ni poslednja koja će reći da nam toga i te kako nedostaje, ali stvarno mislim da nam pre svega fali kultura govora. Jer ako u javnom prostoru ne umemo kulturno da se izražavamo, teško da ćemo tražiti neke druge standarde. A to kad počne da se nameće, onda sve počinje da biva relativno.

Neprimeren je način kojim se neki ljudi obraćaju javnosti, da li Vam se čini da nam možda fale značajni, obrazovani ljudi koji su nekada bili mnogo prisutniji u javnom diskursu i ima li nizak budžet za kulturu veze sa tim?

– Mi imamo i danas značajne i genijalne, uostalom i mlade ljude, ali se njima ne daje neki veliki prostor. Nije samo problem u budžetu za kulturu, iako se slažemo svi da jeste. Mi smo se uljuljkali u nekim svojim standardima pa je malo i do nas. Malo je i do onih koji ne daju prostor tom nekom novom svetu, novim idejama. Nije ovde samo problem u novcu. On ume da bude ozbiljan, ali čini mi se da je problem i u idejama i posebno u ljudima koji se drže nekih klanova i već ustaljenih formi. Onih koji ne daju prostor svetu koji ima šta da kaže. Svetu koji u stvari živi sadašnji trenutak. To je deo našeg problema.

Čini mi se da sam Vas videla jedne subote na eko protestima. Iz kog razloga ste izašli i koliko je značajno osvestiti ekološke probleme, ne samo u Srbiji, ceo svet se suočava sa tim?

– Ja u stvari svojim profesionalnim radom pokazujem šta mislim o društvenim problemima, a moj dolazak na proteste je pre svega bila solidarnost sa hrabrim ljudima. Prisustvovala sam iz solidarnosti prema hrabrim pojedincima. Oni koji me dobro poznaju znaju da ću uvek biti tu da podržim hrabre ljude koji tačno znaju za šta se bore. Iz solidarnosti prema ljudima iz Gornjih Nedeljica, živim ljudima koje sam upoznala i koji znaju tačno šta ne daju. Volim kad znam tačno šta se ne da, a ono što se ne da, izvorno je najvažnije. Za te ljude to je njihov život. Pritom, imam dosta životnog iskustva u tim protestima, pa mi se učinilo da bi moje iskustvo možda nekome moglo da koristi.

Aludirate na proteste devedesetih?

– Da, na njih. Stekne nažalost čovek i to iskustvo, pa ume da se ponaša.

Kako to da već trideset godina protestujemo, a nikako da nam normalno krene?

– Nije da ne krene, krene pa stane. Sreća je što sam ja sabrala godinice usput, možda ta životna mudrost a možda i prosto starost, odnosno fizički umor mi je nekako sada dao i tu privilegiju da budem i malo strpljivija nego što sam bila. Iako nikad nisam verovala u „strpljen, spasen“, malo sam počela da razumem tu poslovicu.

Za kraj, kako vidite poziciju novinara u Srbiji, sa kojim se preprekama suočavaju oni koji profesionalno žele da se bave svojim poslom?

– To je teško. Za utehu novinarima, ni u ostalim profesijama nije bolje. Što bi reko naš narod, a i moja baka, koja je imala te fine narodne mudrosti, od koje sam to preuzela: „Kom opanci kom obojci.“