"Nisam kukavica, pronađem smisao života!"

Poslednja iz redova osnivača Jugoslovenskog dramskog pozorišta, stupila je prvi put na scenu davne 1938. godine – u predstavi "Karlova tetka" Narodnog pozorišta Dunavske banovine u Novom Sadu.

Sa suprugom Mlađom osnovala je Fond za pomoć invalidnoj deci, od njihovog novca već godinama nagrađuje se i najbolji glumac u sezoni JDP. Svojevremeno je napisala "Knjigu o dobroti". Tako bi se i ceo njen život mogao nazvati: već po završetku Drugog svetskog rata hitala je u bolnice da poseti tuberkulozne, zabavljala napuštenu decu, obilazila staračke domove, invalide, ranjenike iz devedesetih – sve one zaboravljene, skrajnute, nesrećne, kojima je bila potrebna topla reč.

Kako provodi ove teške dane, da li je i za nju ostalo nečije dobrote?

– Hrabra sam ja, znate. Pišem, malo slikam. Juče sam se sunčala u bašti, bilo je toplo. Danas nisam htela, nije vrućina. Obučem moj kostimić, sednem i sunčam se. Šta da vam kažem, zdrava sam, a to je najvažnije – kao i uvek skromna je i zadovoljna Branka Veselinović.

– Lepo otvorim televizor, nešto čitam. Pronađem smisao života. Takva sam oduvek bila, nisam kukavica. Ja imam uvek mleka, neki slatkiš ako zatreba. Provodim vreme u kuhinji više slikajući nego kuvajući. Nisam gladna, malo jedem. Negujem cveće na prozoru, radujem se proleću. Zadovoljna sam, pomalo i vežbam svaki dan. To mora! Bez vežbe nema jutra.

Na pitanje da li su vedrina i dobrota, mir sa sobom i drugima, "urođeni dar", Branka kaže:

– Nešto sam naučila, ali je važnije ono što sam nasledila od roditelja. Da nikad, ni u jednoj situaciji, ne smem da budem očajnik! Toliko je bilo ratova koje smo preživeli, kriza, svega i svačega. Danas mi je dovoljno da budem zadovoljna što mogu da izađem na vazduh i prošetam oko kuće. Učila sam se plemenitosti i od mojih prijatelja, Desanke Maksimović, Dese Dugalić, Marije Crnobori. Godinama sam "visila" na Sajmu prikupljajući pomoć potrebitim. Onda neko dođe i kaže: "Vi ste velika glumica?". Ma koja velika? Nema tu velikih, veliki su samo humani ljudi – skromno je zaključila Branka.