Pejaković: Često plačem, tuga je moj teren

Glumac, scenarista, režiser i muzičar Nikola Pejaković dva meseca je proveo u bolnici zbog koronavirusa.

- Posle ove korone nešto se u meni baš slomilo. Nije to bilo svesno, nešto se desilo i videćemo šta će biti. Dva meseca sam bio u bolnici. Nisam došao do onih respiratora, ali kažu da je bila klackalica u jednom trenutku. Ja sam se molio Bogu, bio sam baš onako… Nisam razmišljao o smrti više sam razmišljao o deci i o porodici, kako će to posle, ako se desi, šta će biti sa njima, sa roditeljima… - kaže Nikola Pejaković.

Taj period mu nije bio nimalo lak, po glavi su mu se motale razne misli, ali je najviše brinuo za svoju decu, za porodicu.

- Razmišljao sam i molio se Bogu, samo sam to radio. Noćima sam se dopisivao sa prijateljima, jer nisam mogao da govorim, bio sam pod maskom, obuzela me briga neka. Ako veruješ u Boga i ako mu se prepustiš, onda veruješ da će se posle tebe nekako stvari rešiti kao što bi se i rešile - ispričao je Nikola u emisji "Balkanskom ulicom".

Tokom emisije na Blic TV Pejaković je pričao i o tome da u poslednje vreme veoma često plače. Pomenuo je i da on nema osećaj sreće.

- Ima ljudi koji znaju da ja nemam osećaj sreće. Tuga, e to je već moj teren. Vrhunac sreće koji mogu da osetim je radosna tuga - rekao je Nikola Pejaković i dodao:

- Radostan si do one mere dok postoji tuga u tome sve, neka vrsta obira, kako da kažem. Radosna tuga, ne mogu da smislim ništa bolje od onoga što je već smišljeno. Ali, tuga kao sama tuga mi je mnogo bliža, lakša... Prijatnije se osećam u tom žanru.

- Često plačem u poslednje vreme. U poslednjih godinu-dve baš sam… Ima raznih suza, naravno. Suze su dobre jer peru dušu, duša se ne pere nikako drugačije nego suzama. Samo nisu sve suze te koje peru dušu. One su najbolje, najkvalitetnije. Ima ovih suza drugih, te su najčešće, ove su najređe - iskren je Nikola.

Jedan od tužnih momenata u životu glumca bio je i kada nas je napustio njegov prijatelj Nebojša Glogovac.

- Šta da kažem o Glogovcu, sve je jasno. On je imao mnogo bliže ljudi, ali ja sam ga stvarno osećao kao bliskog. U decembru, mislim da je on otišao negde u februaru, imali smo dug susret. Sećam se, sedeli smo dva sata i pričali, nismo se dugo videli. Sećam se kako je hotel živnuo kada je on ušao, kako su ga svi gledali, od ljudi koji su mu auto parkirali pa do svih zaposlenih, tražili su da se slikaju sa njim...