Doživeo kliničku smrt: "Lepo je, mirno, više se ne plašim kraja"

Džon Migliacio je ronio u blizu obale Nju Džerzija tokom vetrovitog jula dok je studirao. Voda je bila uzburkana i vidljivost je bila toliko slaba da nije mogao da vidi tri metra ispred sebe. Posle otprilike pola sata počeo je teško da diše - jer je njegov rezervoar za vazduh počeo da se prazni.

Bilo je udaljeno oko 100 metara od obale i zbog grubih talasa nagutao se puno slane vode. Grlo je počelo damu gori i vrtelo mu se u glavi. U tom trenutku su stvari za Džona postale malo maglovite. Seća se da se bojao, da je bio iscrpljen i da zbog toga nije mogao da pliva, a onda je iznenada bio visoko iznad okeana, gledajući od gore na uzburkano more.

Džonovo iskustvo kliničke smrti

- Osećao sam apsolutni mir i spokoj. Sećam se da sam se u tom trenutku osećao kao da je sve gotovo i osećao sam se veoma smireno - rekao je za "mbg".

- Osećao sam se kao da mogu da se odmorim, kao da više ne moram da plivam. Bilo je to kao u bazenu, kao da plutate u bazenu. Bio sam svestan da sam počeo da lebdim i od toga momenta mi se gubi sećanje. Samo se sećam da sam se osećao smireno. To je bio osećaj kao da odustajem. Bilo je olakšanje. Bilo je to kao da sam sve pustio - rekao je.

- Na plaži su bila još dva ronioca. Izvukli su me iz vode, ali nisam disao. Otvorili su jaknu mog mokrog odela i nisu uspeli da pronađu otkucaje srca. Jedan momak je počeo da mi daje veštačko disanje, a drugi mi je masirao srce. Nikada pre ovoga nisam razmišljao o smrti. Imao sam samo 17 godina. Šta sam znao? Ali onda doživite to iskustvo i ne osećate strah od smrti. Jer nije bilo loše. Bilo je lepo. Bilo je mirno. Osećao sam da će me sve nositi sa sobom, da ništa ne moram da radim, da ne moram da brinem ni o čemu - seća se.

- Upravo sam imao taj osećaj tame. Bilo je prijatno i mirno. Život mi nije prolazio pred očima. Nisam otišao u raj, nisam otišao u pakao, nisam otišao u čistilište. Nigde nisam išao. Ja to zovem tišina. 

Rekao sam sebi: "Nije tako loše ako je to to".

Ovo iskustvo imalo je dva neposredna efekta

Prvo, shvatio je zašto je još uvek živ. Drugo, više se nije bojao smrti. Kada je njegov deda nedavno umro, Džon kaže da je to prihvatio mnogo lakše od ostalih članova porodice i uveren je da će njegova svest o mirnom konceptu umiranja potrajati do njegovog poslednjeg daha.

Kako smrt menja stavove o životu

- Moja procena o iskustvima bliskih smrti ili kliničkih smrtnih, na relaciji um-mozak i onoga što se na kraju događa nakon smrti zasniva se na višedecenijskim istraživanjima, ali ovo su samo moja mišljenja o onome što dokazi pokazuju - objašnjava psihijatar Brus Greison .

- Iako mislim da imam prilično dobre dokaze koji potkrepljuju moje procene, znam da neki ljudi taj dokaz mogu tumačiti drugačije i da novi dokazi mogu pokazati da grešim. Ali postoji jedna stvar u koju sam siguran, za koju ima ogromnih dokaza, a to je efekat kliničke smrti na stavove, verovanja i vrednosti ljudi - ističe on, dodajući da bi voleo da ljudi cene preobražajnu moć ovih iskustava.

- Kada sam pitao ljude koji su imali iskustva bliska smrti, kako su uticali na njih, prvi odgovor je gotovo uvek, kao što je Džon rekao, da je to promenilo njihov odnos prema smrti i životu - zaključuje Greison.

- Moje istraživanje i istraživanje drugih otkrilo je znatno manju anksioznost zbog smrti kod ljudi poput Džona nego kod ljudi koji su pristupili smrti bez prethodnog iskustva. Iskusni ljudi imaju manje straha od smrti i umiranja. Suprotno tome, često govore o smrti kao ulazu u drugu vrstu života - dodaje on.

Među svim ljudima koji su učestvovali u njegovom istraživanju, 86 odsto je reklo da se manje plaše smrti nakon iskustva. Čak i oni poput Džona, koji u svojim iskustvima ne prijavljuju "posetu raju" ili "viđenje Boga" ili "svetlosni tunel", šire uverenje da nema razloga da se plaši smrti kada ona dođe.