"Novinar kao kobac": KRINDŽ odnosno transfer blama

Poslovica kaže "možeš kako hoćeš, ali ne možeš koliko hoćeš" i često je jedina uteha na sve što se u srpskim medijima događa poslednjih godina. Čeka se kraj tom paradoksu.

Novinari, koji su radni vek ili bar neku deceniju proveli na terenu, po konferencijama i izjavama u svim mogućim ustanovama, strankama i na drugim slabije ili dupke punim mestima, kažu da se profesionalan odnos sa sagovornikom, odnosno PRISTOJNOST, UVEK PODRAZUMEVALA.

Bilo je čarki, provokacija, neželjenih pitanja, nepotpunih odgovora, manjeg ili većeg poverenja, ali međusobno uvažavanje nije nikad dovođeno u pitanje.

Onda je to počelo da se menja. Nekako je malo po malo prestajalo da se podrazumeva, pa smo došli do konferencija čiji je jedini cilj izrugati se nekom. Da li novinari ili govornik, ali poenta je nekog blatiti, "spustiti"...

I koliko god da se čovek izoluje, ne može da mu se ne prevrne želudac kad vidi da to izrugivanje ne prestaje, da je novinarski adrenalin definitivno otrovan. Borba za informaciju se pretvorila u borbu za ruganje ili ulagivanje, zavisi od osobe i situacije.

Danas je televizija koja nema nacionalnu frekvenciju prenosila uživo konferenciju za novinare lidera opozicione stranke protiv kog se poslednjih dana vodi surova kampanja o navodnom novcu koji čuva na računima na Mauricijusu.

Ta priča je servirana građanima Srbije na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u prisustvu ministra finansija u prajm tajmu, najavljivana danima u novini koja je nekad bila među najcenjenijim u zemlji, a onda i na naslovnim stranama svih tabloda. Naravno, utrkivali su se ko će verodostojnije da ismeje čoveka.

Onda je napadnuta osoba u sedištu stranke koju vodi, javno pokazala papire da bi dokazala da nije tačno da postoje računi na Mauricijusu, a novinari tih istih tabloda su se ostrvili na njega.

"Novinari kao kopci. Užas, čovek lepo odgovara", "Botine", "Sreća pa njih je*e njihova nepismenost i želja da oblate svakog ko ne duva sa njima u istu tikvu", samo su neki od komentara koji su iskakali na društvenim mrežama u tom momentu.Istovremeno, neki od nas koji smo pratili prenos na televiziji i društvenim mrežama osetili smo istu ozlojađenost. Osetili smo veliku nelagodu, prevrtanje u želucu, što bi mladi rekli krindž ili transfer blama.

Novinari koji insistiraju da im se odgovori, a dolaze iz redakcija koje pompezno najavljuju pogrdnu priču o nekoj osobi bez da je kontaktiraju i izruguju joj se na naslovnim stranama. Pristojan svet na to ne želi, možda i ne ume, nema potrebu da odgovori.

Naravno, bilo je na toj konferenciji mnogo više pristojnog sveta, pristojih novinara, ali u tom momentu se čuju samo pokušaji provokacija, zamena teza i gluma da ti koji provociraju nisu uvaženi iako su primljeni na to mesto. Poslušajte o čemu se radi na snimku od 23. minuta:Iz pokušaja međusobnog uvažavanja dozvoli im se prisustvo na konferenciji, ali stignu prkosna pitanja odnosno dođe do nastavka misije - pljuni osobu.

Kad je to postalo normalno? Je l to isto "novo normalno"? Kad su se novinarska pitanja pretvorila u izrugivanje? Kad su se konferencije pretvorile u solidarisanje u uličarskom provociranju?

Mnogo je još pitanja, svedoci smo bitnijih i većih paradoksa i na kraju svega uteha je ona stara "možeš kako hoćeš, ali ne koliko hoćeš". Još samo da bude shvaćena u dogledno vreme.