"Rekli su mi da bebe više nema, mislila sam da ću umreti ..."

Jedna od šest žena koja izgube bebu u ranim fazama trudnoće pogode dugoročne psihološke posledice i simptomi PTSP-a, otkriva britanska studija koja ukazuje da je neophodno drugačije pristupiti tom problemu.

Spontani pobačaj je psihička trauma za ženu i izaziva strah zbog mogućeg ponavljanja. Svetska zdravstvena organizacija definisala je spontani pobačaj kao gubitak trudnoće do 22. sedmice, odnosno veličine embriona tj. fetusa do 500 grama.

Učestalost spontanog pobačaja otprilike je osam do 20 odsto, ali učestalost je manja kod žena koje su barem jednom rodile zdravo dete (oko pet posto).

Učestalost se smanjuje napredovanjem trudnoće, a ti se podaci odnose na trudnoće koje su klinički utvrđene, dakle potvrđene.

Pretpostavlja se da je učestalost spontanih pobačaja veća u klinički neprepoznatim trudnoćama i da iznosi oko 13 do 16 odsto svih trudnoća.

- Ženama treba obzirniji pristup i specifična nega posle gubitka trudnoće, kad god se ona dogodi - kažu istraživači za BBC.

Toni Edvards-Bajton (36) kaže da je mislila da gubi razum, od pomešanih osećanja posle spontanog pobačaja osećala se kao da umire.

- Istovremeno sam bila užasno tužna, ali kao da je moja krivica bila jer se nije radilo o 'pravom detetu'. Bila sam u potpunom šoku - kaže ona.

Toni i njen suprug Mat su čuli da je njihova beba umrla u 12 sedmici, a to je otkriveno ultrazvukom, kad lekar nije mogao da detektuje otkucaje srca.

Posle toga je došlo do spontanog pobačaja, telo se 'očistilo samo' dok je bila kod kuće, u kupatilu.

Iako je lekar upozorio da bi se situacija mogla tako razviti i da je bolja opcija nego kiretaža, nije očekivala da će tako jako krvariti punih osam dana, kao i osećati bolne kontrakcije.

- Mislila sam da ću izludeti, nisam znala šta mi se tačno događa, šta mogu da očekujem i kako uopšte treba da se osećam - rekla je.

Na kraju je nešto 'prepoznatljivo i veličine dlana' palo između njenih nogu usred noći.

Kad je sledećeg dana nazvala bolnicu, rekli su joj da 'donese tkivo' i da će ga oni analizirati rešiti ga se.

- Meni to nije tkivo, već naše dete - kaže Toni. U sledećim nedeljama počela je da paniči zbog svega, posebno njihove ćerke koja je u to vreme imala četiri godine.

- Brinula sam se hoće li umreti, zamišljala sam kako pada i umirala od straha - ispričala je.

Mesecima kasnije, njen lekar opšte prakse dijagnostifikovao joj je PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) i ponudio joj savetovanje - ali nije otišla jer je tada bila ponovno trudna.

- Sledećih devet meseci bilo je grozno, bila sam uverena da ću ponovo izgubiti dete - kaže ona.

Toni i Mat sada imaju dve ćerke, od osam i dve godine. U studiji na 650 žena, koju su proveli Imperial Koledž London i KU Leven u Belgiji, 29 odsto njih pokazalo simptome posttraumatskog stresa mesec dana nakon gubitka trudnoće, a ta se brojka smanjila na 18 odsto posle devet meseci. Većina je prošla rani pobačaj pre 12 nedelja - ostali su imali vanmateričnu trudnoću.

Mesec dana posle gubitka, 24 odsto žena ima simptome anksioznosti i 11 odsto njih boluje od depresije.

- Nekim je ženama ovo prvi put da su doživele nešto što je van njihove kontrole, a to su duboke rane koje dugo ostaju na duši - smatra doktor Džesika Džesika Faren, specijalista i klinička saradnica na Imperial College Londonu, koja pobačaj smatra izuzetno traumatičnim iskustvom.

Iako su ti gubici u vrlo ranoj fazi, žene traže potvrdu za njih, kaže Faren.

Savetovanje i podrška pomoći će mnogim ženama, ali onima sa simptomima PTSP-a potreban je specifičan tretman ako se oporavljaju, navodi se u istraživanju.

Svakako bi trebale porazgovarati sa stručnjakom. S jedne strane, one osećaju veliku bol, s druge strane se ona minimalizuje jer je reč o ranoj trudnoći. Ali, niko ko to nije proživeo ne može pretpostavljati o kakvom se gubitku radi, kaže Faren.

Jedna od šest žena koja izgube bebu u ranim fazama trudnoće pogode dugoročne psihološke posljedice i simptomi PTSP-a, otkriva britanska studija koja ukazuje da je neophodno drugačije pristupiti tom problemu.

Spontani pobačaj je psihička trauma za ženu i izaziva strah zbog mogućeg ponavljanja. Svetska zdravstvena organizacija definisala je spontani pobačaj kao gubitak trudnoće do 22. sedmice, odnosno veličine embriona tj. fetusa do 500 grama.

Učestalost spontanog pobačaja otprilike je osam do 20 odsto, ali učestalost je manja kod žena koje su barem jednom rodile zdravo dete (oko pet posto).
Učestalost se smanjuje napredovanjem trudnoće, a ti se podaci odnose na trudnoće koje su klinički utvrđene, dakle potvrđene.

Pretpostavlja se da je učestalost spontanih pobačaja veća u klinički neprepoznatim trudnoćama i da iznosi oko 13 do 16 odsto svih trudnoća.

- Ženama treba obzirniji pristup i specifična nega posle gubitka trudnoće, kad god se ona dogodi - kažu istraživači za BBC.

Toni Edvards-Bajton (36) kaže da je mislila da gubi razum, od pomešanih osećanja posle spontanog pobačaja osećala se kao da umire.

- Istovremeno sam bila užasno tužna, ali kao da je moja krivica bila jer se nije radilo o 'pravom detetu'. Bila sam u potpunom šoku - kaže ona.

Toni i njen suprug Mat su čuli da je njihova beba umrla u 12 sedmici, a to je otkriveno ultrazvukom, kad lekar nije mogao da detektuje otkucaje srca.

Posle toga je došlo do spontanog pobačaja, telo se 'očistilo samo' dok je bila kod kuće, u kupatilu.

Iako je lekar upozorio da bi se situacija mogla tako razviti i da je bolja opcija nego kiretaža, nije očekivala da će tako jako krvariti punih osam dana, kao i osećati bolne kontrakcije.

- Mislila sam da ću izludeti, nisam znala šta mi se tačno događa, šta mogu da očekujem i kako uopšte treba da se osećam - rekla je.

Na kraju je nešto 'prepoznatljivo i veličine dlana' palo između njenih nogu usred noći.

Kad je sledećeg dana nazvala bolnicu, rekli su joj da 'donese tkivo' i da će ga oni analizirati rešiti ga se.

- Meni to nije tkivo, već naše dete - kaže Toni. U sledećim nedeljama počela je da paniči zbog svega, posebno njihove ćerke koja je u to vreme imala četiri godine.

- Brinula sam se hoće li umreti, zamišljala sam kako pada i umirala od straha - ispričala je.

Mesecima kasnije, njen lekar opšte prakse dijagnostifikovao joj je PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) i ponudio joj savetovanje - ali nije otišla jer je tada bila ponovno trudna.

- Sledećih devet meseci bilo je grozno, bila sam uverena da ću ponovo izgubiti dete - kaže ona.

Toni i Mat sada imaju dve ćerke, od osam i dve godine. U studiji na 650 žena, koju su proveli Imperial Koledž London i KU Leven u Belgiji, 29 odsto njih pokazalo simptome posttraumatskog stresa mesec dana nakon gubitka trudnoće, a ta se brojka smanjila na 18 odsto posle devet meseci. Većina je prošla rani pobačaj pre 12 nedelja - ostali su imali vanmateričnu trudnoću.

Mesec dana posle gubitka, 24 odsto žena ima simptome anksioznosti i 11 odsto njih boluje od depresije.

- Nekim je ženama ovo prvi put da su doživele nešto što je van njihove kontrole, a to su duboke rane koje dugo ostaju na duši - smatra doktor Džesika Džesika Faren, specijalista i klinička saradnica na Imperial College Londonu, koja pobačaj smatra izuzetno traumatičnim iskustvom.

Iako su ti gubici u vrlo ranoj fazi, žene traže potvrdu za njih, kaže Faren.

Savetovanje i podrška pomoći će mnogim ženama, ali onima sa simptomima PTSP-a potreban je specifičan tretman ako se oporavljaju, navodi se u istraživanju.

Svakako bi trebale porazgovarati sa stručnjakom. S jedne strane, one osećaju veliku bol, s druge strane se ona minimalizuje jer je reč o ranoj trudnoći. Ali, niko ko to nije proživeo ne može pretpostavljati o kakvom se gubitku radi, kaže Faren.