Pristajete na zonu komfora?

Zona komfora je psihološko stanje u kome se ljudi osećaju sigurno, lako kontrolišu situacije iz okruženja i svode osećanje „lebdećeg straha i brige“, odnosno anksioznosti na najmanji mogući nivo.

Novi psihološki talas nas je zapljusnuo floskulama "život počinje kad izađete iz zone komfora", "izađite iz kutije", "iskoračite iz svoje zone komfora i iskusite pravu sreću"..itd. Cilj je da napustimo stare obrasce ponašanja jer ćemo samo tako iskusiti više uzbuđenja i ispunjeniji život.Ovakva "kampanja" uslovno rečeno na mnoge ljude ne deluje motivišuće iako joj je to poenta. Čini se da koliko god ohrabrujuće deluje, ipak sve više postaje ultimativna.

Znate kao u modi kad Vam kažu "ovo je must have" ove sezone. Sve što je "pod moranje" retko kada bude blagorodno. Zato se postavlja pitanje da li nam je nekada bolje U nego IZVAN zone komfora?

Ima onih koji će reći da zona komfora nije dobra za naš mozak, jer ako svakodnevno prolazimo kroz iste rutine siva masa će preći na režim "autopliota". I, zapravo proći ćemo kroz godine života faktički ne sećajući ih se, jer smo radili po automatizmu.

Premisa je zapravo bazirana na istraživanjima koja su potvrdila vezu između radoznalosti i osećanja sreće i životnog zadovoljstva. Suočavanje sa nepoznatim obećava uzbuđenje, avanture i emocionalnu stimulaciju.

Ali, šta ćemo sa istraživanjima koja su pokazala da ljudi vole svoje zone komfora jer im one daju osećaj prijatnosti. Ljudi vole da čitaju knjige, ostanu kod kuće subotom uveče, piju vino koje je provereno dobro i uživaju u svojim utemeljenim porodičnim i partnerskim relacijama.

I upravo to kako su postavili svoj život povećava njihov osećaj sreće. U zoni komfora stvari su prilično predvidive ali zato to daje veću moć kontrole nad mogućim ishodima. Izgrađene ritine ne moraju se nužno menjati jer su i takve kakve su, izgrađene sa nekim razlogom. Rutine smanjuju stres i povećavaju kapacitet da se nosimo sa mnogo važnijim izazovima koje usput srećemo.

Puno je onih koji navode primere uspešnih ljudi koji su to postali jer se nisu pomirili sa „status quo“ situacijom. Ali niko ne govori o onima koji su ishitreno menjali poslove, jurili za smislom prekrajajući emocionalne odnose, selili se čak na druge kontinente i jureći sopstveni rep završili opet na istoj početnoj tački.

Konstantno "guranje" sebe izvan zone komfora je takođe vrlo mentalno iscrpljujuće jer zahteva, konstantno prekrajanje ciljeva, preispitivanje, planiranje, pripremanje, eksperimentisanje i procenjivanje rizika od posledica.

Paradoksalno u ovom konceptu je zapravo da ako izađemo iz zone komfora i upustimo se u pustolovinu sa preprekama koje nam stvaraju nelagodu, učinićemo sve i uspeti da ponovo napravimo balans, ali zar to nije samo nova i malo redifinisana zona komfora?

U psihologiji ništa nije crno/belo, nema tačno/pogrešno niti postoje univerzalni saveti i "recepti za život" koji mogu zadovoljiti populaciju milijardi različitih individua. Zato, bismo možda zonu komfora mogli da posmatramo kao polupropustljivu membranu kroz koju ćemo dozirano puštati nova iskustva, ljude, poslove i međuljudske odnose.

Možemo ići korak po korak u menjanju možda samo onih segmenata koji nas konstantno čine nezadovoljnima. Zato, najvažnije je da dobro osvestimo i definišemo svoju zonu i da sami sebi kažemo da ništa ne moramo, jer ponekad je dobro malo spustiti gard i uživati u onome što naprosto jesmo.