5 razloga zbog kojih se parovi ne razvode i zauvek žive nesrećni

Ali šta tera par da se zaključa u nestalan brak/zajednicu? Koji su razlozi koji ih teraju da žrtvuju svoju sreću i radije nastave da pate "zauvek" nego da se raziđu i započnu novi život?

Evo 5 razloga koji podstiču parove da se ne razdvoje i zauvek žive nesrećni:

"Dok nas smrt ne rastavi"

Srećom, težina ovog obećanja polako bledi, ali je imalo priliku da poseje svoju nesreću kroz vreme; naročito u religioznijim porodicama, gde su se razdvajanje i razvod smatrali velikom sramotom i trebalo ih je izbegavati po svaku cenu.

Međutim, činjenica je da osećaj da je smrt jedino moguće oslobođenje od nesrećne zajednice može dovesti do takvog stanja napetosti i neprijatnosti da vodi do nepromišljenih postupaka, a u najtežim slučajevima do porodičnog nasilja, samoubistva i ubistva. "Smrt", zaista.

Brak/zajednica bi trebalo da se zasniva na ljubavi, stoga bi bilo pametnije smatrati je jedinim istinski važnim faktorom u paru, jer ljubav je njegovo srce koje kuca. A ako srce prestane kucati, nema smisla brinuti se: nema se više šta učiniti.

Brak ne bi trebalo da traje do kraja života jednog od dvoje partnera, već dok postoji želja između njih da se posvete paru, dok postoji ljubav. "Sve dok te nastavljam voleti", definitivno bi zvučalo mudrije.

Ekonomska zavisnost

Ekonomska zavisnost jedan je od glavnih razloga nesreće u parovima: vekovima su mnoge žene ostale zatvorene do svoje smrti u braku koji bi raskinule, samo da su imale finansijska sredstva potrebna da mogu da žive samostalan život.

Nažalost, neizvesnost i diskriminacija u poslovnom svetu kojoj su žene još uvek izložene – žene s decom ili žene u reproduktivnoj dobi mnoge kompanije još ne vide kao dobru "investiciju" – tera mnoge žene da stisnu zube i odustanu od svoje slobode.

S druge strane, muškarci se takođe u slučaju razvoda suočavaju s troškovima s kojima se teško suočiti i koji bi ih doveli u određeno stanje nesigurnosti, zbog čega mnogi parovi, kako bi izbegli te velike finansijske probleme i poteškoće, radije ostavljaju po strani ideju o razdvajanju koje bi im omogućilo život u zdravijoj klimi.

Možemo li živeti odvojeno u istoj kući? Da, sve dok poštujete međusobne prostore, dozvoljavate ih i dozvoljavate sebi da ponovo započnete novi život.

Sadomazohistička omča

Ovaj tip para je izuzetno toksičan jer se zasniva na neurotičnoj ravnoteži: s jedne strane postoji duboko nesigurna i obezvređena osoba koja traži nekoga ko je sposoban da "održava" to njeno stanje, a s druge strane postoji osoba koja traži plen, žrtvu, sposobnu da podnese lavinu ogorčenosti, ljutnje i frustracije koju oseća u sebi i kojih pokušava da se oslobodi.

Fraze kao što su "Zbog toga patim, ali želim samo njega/nju", "Ne mogu da ga ostavim, siguran sam da će se promeniti" česte su u raspravama između prijatelja/rođaka koji, suočeni s očiglednom patnjom "plen" osobe ispred sebe, ne mogu a da ne odmahnu glavom i zavuku ruke u kosu.

Ljubav s tim nema veze: takav par je par spojen bolom, unutrašnjom patnjom koja se ogleda u jednome i u drugome i koji pokušava da pronađe ravnotežu između tih igara ogledala.

Reč je o parovima u kojima jedan od dvoje partnera trpi zlostavljanje i nasilje i ne može otići, jer "voli" drugog. To nije ljubav: to je bolest. I potrebna im je pomoć da se iz toga izvuku.

Ostajemo zajedno zbog dece

Mnogi nesrećni parovi, ponekad vrlo disfunkcionalni, ostaju zajedno radi dece, kako bi ih sprečili da odrastaju s "problemima".

Odmah raspršimo jedan mit: dete ne odrasta s problemima zato što su mu roditelji razvedeni, nego zato što gleda svoje roditelje, duboko nesrećne, u ratu bez milosti, zato što odrasta u disfunkcionalnom, toksičnom okruženju, gde verbalno dominiraju ogorčenost i nasilje, a ne ljubav.

Sama prisutnost roditelja nije dovoljna da bi dete dobro raslo: potrebna mu je ljubav i zdravo okruženje za razvoj. Ako su njegovi roditelji previše zauzeti međusobnom borbom, neće moći da se usredsredi na svoje dete, da ga podrže u njegovom odrastanju i pomognu mu da se suoči i reši svoje probleme, jer će biti okupirani svojim problemima.

Ako vaša deca odrastaju u okruženju koje karakterišu svakodnevne svađe, galama, lupanje vratima, prigušeni plač u ponoć, razbijeno posuđe i verbalno i fizičko nasilje, dobro razmislite o svojoj deci: da li je bolje pustiti ih da odrastaju u mirnom okruženju s razdvojenim roditeljima ili nastaviti da ih terate da trpe vaše frustracije i vašu nemogućnost da mirno živite zajedno?

Strah od samoće

Poslednji parovi koji zauvek ostaju nesrećni su oni u kojima ostajete zajedno da ne budete sami, čak i ako u stvarnosti već jeste: ljubav, zajedništvo i želja da budete zajedno odavno su nestali, vi ih više ne delite, ostajete pod istim krovom iz navike, kao dva jednostavna cimera da ne bi ostarila sama.

Ne možemo živeti zadovoljavajućim životom zarobljeni u sopstvenim strahovima i ranama iz detinjstva: naša je odgovornost da se posvetimo isceljivanju ovih unutrašnjih rana koje rizikuju kompromitovanje naše egzistencije, ili još gore, našim ponašanjem se prenose na našu decu.

Te veze se ne zasnivaju na ljubavi, već na strahu i unutrašnjim ranama; zato se s godinama javljaju neki problemi i nesreća sve više uzima maha: par se raspada, jer su mu temelji previše krhki da izdrže težinu dva paćenička života.

Međutim, ozbiljnim radom na sebi moguće je osloboditi se ovih gromada koje opterećuju par i dati sebi mogućnost za početak, ponovno otkrivanje sebe i drugoga, a ako baš ne ide, moći će da okrenu stranicu s više vedrine i otvore se novom životu, novoj avanturi.