Pogrešni partneri ne postoje: Veze su naše ogledalo!

Tržište je prepuno bestselera obećavajućih naslova "tajne savršenog braka", "pet koraka do idealne veze", "sedam pravila za sreću" i sl, koji nude instant rešenja za savršen život, ali u praksi ne daju rezultat, jer instant recepti "obucite čipkasti veš", "uputite mu pogled pun divljenja", "budite puni samopouzdanja" načini su zataškavanja stvarnog problema, ali ne njegovo rešenje.

Kao ulepšavanje fasade objekta koji je iznutra u haotičnom stanju. Problem je, zapravo, mnogo kompleksniji.

U čemu je tajna propalih veza?

Verujem da svi iza sebe imamo bar jednu ili više propalih veza ili brakova u kojima smo videli svoju budućnost koja se u trenutku srušila kao kula od karata.

Mi kao živo biće obitavamo u prostor-vremenu-materiji i podležemo zakonitostima četiri elementa, zvezda i sudbine, ali uvek imamo mogućnost rasta na "vertikalnom" odnosno duhovnom nivou, kada polako prestajemo da promatramo svet samo materijalnim očima i slušamo ga materijalnim ušima, i usvajamo duhovne dimenzije vida i sluha.

Kada se to desi, kada pogledamo na svoj život iz malo šire i sveobuhvatnije perspektive, mi uočavamo sebe kao jedinku sa svrhom. Upravo u toj duhovnoj dimenziji vida, sluha i razumevanja mi otkrivamo svrhu koju ne možemo sagledati materijalnim vidom niti razumeti logičkim umom.

Naša logika funkcioniđe po principu "hiljadu zašto, hiljadu zato” i uvek nastoji svaku situaciju da ogoli do srži logičkog (matematičkog) shvatanja. Postoji izreka koja otprilike glasi "tajna dosade leži u tome da se sve potpuno razotkrije i kaže", upravo takav je logički um, koji se stalno bavi kopanjem i prerađivanjem proživljenih iskustava.

Prema Aristotelu, postoje tri vrste uma – onaj zasnovan na znanju, um zasnovan na mišljenju i um zasnovan na fantaziji. Nijedan nije dovoljno pouzdan u kvalifikaciji naših osećanja, jer um je glavni ometač osećaja u njihovom izvornom izrazu, i uvek nastoji da ih definiše i smestiti u neki okvir. Um ne dopušta da stvari jednostavno budu, u sadašnjem trenutku, takve kakve jesu.

Sve stvari su savršene u mikrotrenutku svog događanja, ne zato što se nama sviđaju ili ne sviđaju, već zato što imaju svrhu. Naš selektivni um ih razvrstava i analizira, pokušavajući da ih ispravi ili promeni, iskrivljujući njihovu savršenost i tako nas dovodi u stanje patnje, nezadovoljstva, nesposobnosti življenja u sadašnjosti koja je jedino izvesna.

Svi mi uglavnom nosimo iz ranog detinjstva pečat uslovljenosti – nije nam usađen osećaj da smo bezuslovno vredni ljubavi kakvi god da smo – lepi, manje lepi, dobri ili loši đaci, poslušni ili neposlušni. Tako smo naučeni da ljubavi dajemo okvir u koji je smještena kompozicija "dozvoljenih" oblika ponašanja koji potvrđuju njeno postojanje.

Takav "copy-paste" obrazac uslovljavanja prenosimo na naše ljubavne odnose gde se u velikoj meri odnos svodi na obostrana očekivanja – da će partner uraditi tačno ono što mi svrstavamo u okvir ljubavi, sve što izlazi iz tog okvira, sugeriše nedostatak ljubavi. Gde je smješten taj okvir "očekivanja" u sklopu naše ličnosti i kojom energijom se hrani? Koji to segment želi potvrdu vrednosti i zavisi od nje?

To je ego – lažna platforma izvornog JA, koji se vezuje za materijalnu stvarnost – moja kuća, moj automobil, moj partner, moje dete, moj status, moj fizički izgled, moja osećanja. U kompoziciji tih lažnih slika ljubav propada kao pesak kroz sito.

Polazeći iz ega, mi automatski postajemo podložni da se prilagođavamo partneru i ispunjavamo njegova očekivanja, očekujući zauzvrat da će i on nahraniti naš ego potvrdom da nas voli i da će napuniti naše emocionalne baterije.

I onda se dešava jedna greška koju činimo sebi – dolazimo u situaciju da se dobro osećamo samo kada smo u prisustvu partnera, a život bez njega postaje nezamisliv.
Tako počinjemo da se bavimo partnerom, nastojeći da osiguramo što čvršće temelje veze i zapuštamo sebe. Najmanje radimo na sebi onda kada nam je dobro, kada smo opušteni. Naša priroda je takva, da najbolje učimo onda kada se suočavamo s problemima – kako otkloniti kamen spoticanja koji nam univerzum s vremena na vreme baci na put.

A kamen spoticanja obično bude ono što je naš um oblikovao kao nešto preko čega "ne možemo preći" ili "što nikada ne bismo podneli", "nikada ne bismo oprostili" i tako se univerzum "našali" s nama i dirne u ono za šta smo se najviše vezali – izvuče jednu ciglu i sruši se ceo zid koji smo sazidali.

Obično možemo da čujemo fraze tipa "nikada mu ne bih oprostila da me prevari s drugom ženom", ili "da me bar prevario s boljom od mene" – zamislite koliko ima posla na takvom egu – to je energetska začepljenost koja izaziva "otvaranje". Sile univerzuma su neumoljive u svom protoku – one će se ispoljiti kao blagi povetarac ili kao uragan.

Kada partner ima potrebu za trećom osobom, moramo da znamo da nije energetski usklađen s nama, da postoji kamen koji je "začepio" kanal, bilo kakav napor ili pritisak da se nešto promeni jeste dodatno krivljenje izvornog savršenstva trenutka. Takav "problem" je jedino rešiv prihvatanjem da je tako, da je to savršen odraz naše unutrašnjosti, ali ako se nismo obračunali s egom, to je neizvodljivo.

Alhemija ljubavi je formula rastvaranja kamenca nakupljenog u našim ćelijama. Treba da znamo da je svaka naša ćelija odraz nas samih. Ako u ovom trenutku osećamo mržnju – svaka naša ćelija odražava hemiju mržnje.

Mnogi ulaze u partnerstvo iz straha od samoće. Zapitajmo se – zar smo sebi tako loše društvo?

Ne možemo imati istinsku vezu sa drugima sve dok nismo u stanju u potpunosti da uživamo u društvu samog sebe. Sve ostalo liči na beg od sebe, posle čega sledi vraćanje sebi, obično protiv naše volje. Prvo treba biti u ljubavi sa sobom – to je ključ uspeha – to će nas odvratiti od koračanja pogrešnim putevima.

Ogromna je razlika – ulaziti u odnose iz aspekta ljubavi ili iz aspekta ega.

Čemu služe veze?

Veze s drugima su naše ogledalo u kome vidimo vlastiti odraz i učimo lekcije koje nas upućuju u pravcu rastvaranja ega i putovanja ka višim nivoima svesti.

Gde je ego zauzeo mesto, tu nema mesta za ljubav. Tako mi,odbacujući “pogrešne” partnere od sebe, mislimo da smo na vreme progledali i reagovali kako treba. To je zabluda, kvalifikacija našeg ega.

Pogrešni partneri ne postoje, isto kao što ne postoji pogrešan odraz u ogledalu – ako je partner pogrešan, isto tako smo mi pogrešni, krivotvoreni, iskrivljeni iznutra na način kako to partner manifestuje spolja.

Sama definicija “pogrešnog partnera” zapravo podrazumeva stanje u kom nisu zadovoljena očekivanja našeg ega, posle čega se mi povlačimo iz igre ne sluteći da smo preskočili nešto važno, a to je uvid u ličnu unutrašnjost – otkud zapravo nama takav partner, čime smo ga privukli.

Ako je on emocionalno nedostupan, to je samo odraz naše vlastite zatvorenosti koja je verovatno posledica odnosa s ocem iz ranog detinjstva. Kroz vezu s emocionalno nedostupnim partnerom mi nastojimo da slomimo očevu aroganciju i zadovoljimo neutaženu želju za bliskošću i u takvoj vezi mi preuzimamo ulogu deteta, a velika je verovatnost da će se ponoviti isti oblik povređenosti i odbacivanja.

Naš fizički razvoj ne podrazumeva i emocionalni rast, već nas samo razvija u bolje glumce, oklopljene ljuskom, što jači ego – to smo društveno prihvatljiviji. Tako smo i razvili poriv za fasadiranjem stvari.

Kada partner učini ono od čega strahujemo – prevari nas – zašto se tada sruši naš svet – većina ne bi znala da objasni. Tu se zapravo ruši zid naših uverenja i neodrživih fantazija uma koje su zapravo svo vreme smetnja za ljubav. Sve ono što je smetnja na putu ka izvoru – ego, fantazija, znanje, mišljenje – sve se to mora srušiti.

Ali, problem nastaje onda kada mi ne prepoznamo priliku, već preuzimamo patnju koju produžavamo unedogled. Najveći problem je oprostiti i dalje “voleti” (iako se ne voli umom!) partnera koji nas je “povredio”.

Ali, izvor je uvek sakriven najtežim kamenom i svetlost izranja u trenutku kada se čini da je -najveći mrak.

Kada se rešimo fantazija uma i prepustimo sebi koje je svuklo ogrtač ega, mi shvatamo da nema šta da nas boli niti vezuje za aspekte “prevare”, “povređenosti” i drugih kvalifikacija ega koji nema uslove trajnog opstanka, jer je egu konstantno potrebno vezivanje za određeni aspekt vrednosti i moći, što je zapravo čista negacija ljubavi.

Zapravo, kad god nešto oprostimo, naš ego padne stepenicu niže, a naš spiritualni nivo poraste za stepenicu više, a to su stepenice koje nas udaljavaju od ega, a približavaju ljubavi.

Ako smo u stanju preći preko najvećeg iskušenja i “odgurati” kamen s izvora, pronaći svetlo u najvećem mraku, mi jednostavno postajemo ljubav i gledamo je očima kojim ona promatra nas.

duhovni-razvoj.blogspot.com