Mićko Ljubičić: Vlastodršci se ne plaše humora, već da će neko otkriti šta nam rade

Govoreći u emisiji 360 stepeni o osvajanju slobode, kaže da ga je uvek bilo manje na sceni nego što je mogao i želeo da bude.

- Tih udarnih 30 godina kada sam bio najaktivniji, nije toga bilo toliko mnogo. Ako scenom zovemo pravu pozorišnu scenu, dosta sam vremena provodio tamo kroz naše Indeksovo pozorište… Ali tih 30 godina je meni obeleženo blokadom. Ne jednom, nego nizom blokada - rekao je Dragoljub Mićko Ljubičić.

Taj niz opisuje kao crne liste.

- Ja sam, recimo, od 1991. godine na crnoj listi RTS-a, kako god se on tad zvao. Zato što je 1991. trebalo da Indeksovo pozorište, dakle ne samo ja, snimimo na TV Politici nešto, ali to je propalo. Pa je trebalo da se snimi na RTS-u, pa je i tamo propalo. Pa je malo falilo da jedna "malo poznata" serija "Otvorena vrata" ne bude emitovana zbog moje trominutne pojave u jednoj epizodi "Rtaći iz Kićblona". Ja se tu pojavljujem, skoro da me ne biste ni prepoznali, jer vide se samo oči, neki šešir, govorim crnogorski, a tadašnji direktor televizije je Bojani Maljević rekao da me izbaci - naveo je on.

Njegov karijerni put je često bio kočen tim blokadama, ističe.

- "Ne njega zato što on imitira jednog predsednika, pa drugog predsednika, pa trećeg, pa finalnog". Radio sam ja to i u vreme Tita, kad sam bio u gimnaziji, pa samo u društvu, ali kad je krenulo na televiziji, gde vas vidi dva miliona ljudi… E, vlastodršci, posebno autoritarnog tipa, ne vole da odjednom istinu, otkrivenu i zavijenu oblandu satire, pa još zapakovanu humorom, vidi kritična masa. Jer onda će kritičnoj masi, ili bar delu kritične mase, postati nešto jasnije nego što on želi da bude. I to se provlači kroz naše autoritarne vladaoce - ističe on.

Naši "vladaoci" se ne plaše humora, već da će neko otkriti šta nam zapravo rade.

- Ključna reč u celoj priči je manipulacija. Koliko smo manipulisani? Ne samo mi ovde, već globalno. Mi smo podložni manipulaciji, iako postoje razlike. Mi smo, recimo, izuzetno manipulisano društvo. Zašto? Zato što mediji imaju skoro apsolutnu kontrolu informacija, i sve ono što ne ide na ruku vlasti i autoritarnosti jednog režima se pripisuje izdaji, plaćeništvu i mržnji prema sopstvenom narodu. Iako najčešće ono što stoji iza autoritarnog ponašanja na vlasti, upravo jesu sve te tri stvari - ocenio je.

"Politika nas preplavi čak i kad nas se ne tiče"

Ljubičić nikada nije snimao političke kampanje.

- Rekao sam, ako me vidite da se bavim politikom, znači da sam pao, udario glavu i dobio amneziju (što je veoma moguće) i da mi se gubi kratkoročno pamćenje. A igrom slučaja, koliko ne volim politiku, toliko sam bio prinuđen, kroz Indeksovo pozorište, a i druge forme, ne da se bavim politikom direktno, nego posledicama upliva politike u naše živote i preuzimanja naših života od strane politike - opisao je.

Koliko god mi hteli da nas politika se ne tiče, ona nas preplavi, ističe.

- I preplavila nas je odavno, i to u onim najgorim aspektima, čini mi se. Mislim na sve ono što se dešavalo od polovine osamdesetih, od kada je Milošević došao na vlast, pa evo nije stalo do dana-današnjeg. Kada smo svojevremeno Voja (Žanetić) i ja pravili "Danas nam je divno dno", upravo sam mislio da to dno nije neko statično mesto, nego da je vrlo porozno i da se pomera - kazao je.

Od politike su ga, dodaje, mnogo više interesovali društveni fenomeni, pojave, sociološki i psihološki apsekti.

"Naše društvo je u ropcu"

Upitan o pravcu idemo kao društvo, odgovara da ne može da bude lažni optimista.

- Vrlo često pomislim da je ovo naše društvo u ropcu. I to po mnogim aspektima - moralnim, socijalnim, zdravstvenim, političkim. Ako hoćete i nacionalnim, pošto su nacionalna pitanja na ovim prostorima nerešena i dalje. I, međusobno, odnosu među ljudima i onima koji pokušavaju da nam nametnu mržnju i podele. I bojim se da se ovim putem ovom društvu odavno ne piše dobro, a pitanje je šta se piše - rekao je.

Reč koju je odabrao je "gušenje".

- To je onaj osećaj knedle, nečega što nam sužava kanal za disanje, u svakom smislu, i fizičkom, pa i psihičkom, mentalnom. To je nešto što ja osećam dosta dugo, a bojim se da imam tu intuiciju i da mi ona uvek poručuje šta se u stvari dešava - kazao je.

Sa ljudima je on, kaže, oduvek želeo da komunicira putem humora.

- Humor je najbenignija, najdobronamernija emocija. Da nekog nasmejete, to nije lako. Možda je mnogo teže nego rasplakati ga, naljutiti ga ili ga ostaviti ravnodušnim. Smeh i humor traže aktivnost organizma. Probuditi to je za mene jedna velika privilegija, što sam prosto obdaren darom, dar Božiji, što kažu - naveo je Mićko Ljubičić.