"Majka me nikad nije poljubila, htela da budem ratnica"

Abramovićeva je trenutno centralna tema na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu, gde je prva umetnica koja je bila domaćin velike samostalne izložbe u glavnim galerijama ove 255 godina stare institucije. Takođe, izdala je i dve nove knjige: raskošnu „Marina Abramovic: A Visual Biography“, neku vrstu spomenara celog života, praćenog opsežnom serijom intervjua koje je vodila Katja Tilevič, kao i „Marina Abramovic: Nomadic Journey and Spirit of Places“. Takođe u duhu spomenara, zbirka je putnih beleški i skica lutajućeg umetnika.

Ako se sve ovo čini kao mnogo gledanja unazad za umetnicu koja je uvek važila za nekoga ko je ispred vremena zagledana u budućnost, trebalo bi napomenuti da je ove godine Abramovićeva, čiji je rad često neustrašivo bio ukorenjen u boli i trpljenju iste, preživela plućnu emboliju opasnu po život što je i uticalo da sagleda svoj život malo drugačijim očima.

– Fizičku bol razumem kako da kontrolišem, ali ono što ne mogu, to je bilo zastrašujuće! – priznala je umetnica u novom intervjuu za „Njujork tajms“.

Govoreći o svom radu koji je, posebno u ranim danima, bio povezan sa smrću, istakla je da je uvek težila da se bavi elementima ljudskih strahova – patnjom, bolom i prioritetima našeg postojanja.

– Koristim svoje telo da postavim ova pitanja, a javnost vidi da, ako imam hrabrosti da se suočim i oslobodim fizičkog bola, mogu i oni. Ali, ja sam uvek imala kontrolu. Onda je ova stvar izmakla kontroli! Imala sam emboliju. To je smrtonosno! Ali, bilo je neverovatno koliko mi je moj rad pomogao da to preživim – iskreno se prisećala Abramovićeva dodajući da je nakon oporavka doživela neverovatno stanje sreće – što je živa!

Od tog trenutka, kazala je, svaki dan vidi kao čudo. Međutim, to joj sada predstavlja i problem jer smatra da sva umetnost dolazi iz tragedija i nesreća, te postavlja pitanje: Zašto da stvaram ako sam srećna?

– Sada se suočavam sa ovim problemom: kako bih mogla da dobro radim, a da i dalje budem srećna?

Kroz svoj rad, birajući često da se podvrgne jakom bolu, želela je da inspiriše ljude i, kako objašnjava, ohrabri ih da vide da je sve izdrživo.

– Toliko ljudi bira bol kao način života. Uvek se radi o izborima koje donosite u svom životu. Često u svojim radovima dajem mogućnost različitih izbora. Možete pronaći blaženstvo i biti srećni; ne morate da budete sa nekim koga ne volite… Želela sam da inspirišem ljude o slobodi. Vidite patnju, vidite iskrenost, vidite neverovatne poteškoće – i one su prevaziđene. Potrebni su nam primeri da bismo podigli duh i bili inspirisani da nastavimo dalje – smatra umetnica.

Na pitanje da li je čudno osećati se srećnom, odgovara potvrdno, dodajući da je jedan od razloga to što svi živimo u najčudnijem periodu ljudske istorije:

– Godinu završavamo sa dva rata: u Ukrajini i Izraelu. Zatim slede prirodne katastrofe. Stvari ne idu na bolje. Moramo da shvatimo da je jedina stvarnost koju imamo da živimo svaki dan kao da je poslednji. Što je i filozofija performansa: biti u trenutku. Koliko smo važni? Mi smo prašina.

Abramovićeva ističe da skoro svaka umetnost dolazi iz bola:

– Govorim o vizuelnoj umetnosti i o književnosti. Posebno o piscima. Mislite da je Beket bio srećan? Mislite da je Kafka bio srećan? A Dostojevski? Da li je Prust bio srećan?!

Ističe da mladi umetnici ne razumeju šta je prava nematerijalna umetnost jer smatraju da je umetnost na društvenim mrežama.

– Kada vaš rad traje (poput performansa u kojem satima gleda u posetioca naspram nje) – postoji rast i otvaranje svesti. Vaša energija se promenila. Ljudi mogu to da osete. Dakle, ako se promeni umetnik i promeni javnost, onda nam ne trebaju objekti između njih jer ljudska bića komuniciraju na mnogo višem nivou energije i emocija. Znate, kažu da je najvulgarniji način prenošenja znanja ako majstor razgovara sa učenikom. Najbolje je ako sede u tišini i nijedna reč se ne pominje. Ako dobijete takvu vrstu komunikacije, objekat između vas i gledaoca nije neophodan. To je čista razmena energije. To je najviša umetnost!

Tokom svog rada razvila je, navodi, duboko razumevanje ljudske prirode, zavolela je ljude, ali najinteresantniji su joj oni koji su „ljuti, teški, stalno nezadovoljni“:

– Pitam se kako da im pomognem da uzdignu duh i promene sebe? To je moja omiljena stvar. Tako je zanimljivo videti kako se ljudi razlikuju. Razumem njihovu energiju. Volim ih.

Na pitanje novinara "Njujork tajmsa" šta misli ko nju voli, Marina Abramović kaže da joj to nije važno.

– Ovo je kao neko "zen" pitanje. Veoma si lukav. Ko me voli? Nije važno. Ne radi se ovde o privremenoj ljubavi. Najvažnije je kako stvoriti bezuslovnu ljubav, jer je ljubav, ako je uslovna, privremena. Dođe i prođe, a onda je sve katastrofa i patnja. Ali, ako imate bezuslovnu ljubav, opštu ljubav prema planeti, ljudskim bićima, stenama, drveću, svemu ostalom, to je ljubav koja hrani. To je ljubav koja me zanima. Ko me voli? To zavisi od njih, ne od mene – ističe umetnica.

U mnogim intervjuima, Abramovićeva je govorila o detinjstvu u Jugoslaviji i o majci koja ju je zlostavljala kao malu, a kako priznaje, tek kada je ona umrla i kada je pročitala njene dnevnike, mogla je da je razume.

– Da sam pročitala jednu stranicu ovog dnevnika dok je bila živa, moj odnos prema njoj bio bi sasvim drugačiji. Ali nisam. Uglavnom, moj otac je otišao posle 35 godina zbog mlađe žene. Mnogo je patila. Sve je to uticalo na njen odnos sa mnom. Nikada me nije poljubila. Od mene je htela da napravi ratnicu. Želela je da me učini što čvršćom. I jeste, ali ja sam mnogo patila jer mi je falilo i trebalo toliko ljubavi i nežnosti. Samo one jednostavne stvari koje nikad nisam imala od nje – iskreno je ispričala dodajući da je zbog toga naučila da ne očekuje ni od koga da će joj pomoći.

Njen životni kredo je: "Ne plaši se bola, razumi ga i prihvati."

– Tada je bol mnogo podnošljiviji. Kada sam bila u bolnici, davali su mi opijate na svaka dva sata jer su bili nepodnošljivi bolovi. Ali, shvatila sam, ako tako nastavim biću biljka. Ređe sam ih uzimala, dok nisam prestala potpuno. Sama sam se nosila sa bolom. Ali, to je fizička bol. Kada je reč o emocionalnom bolu, to nikada neću uspeti. Možete da mi zadate bilo kakvu fizičku bol – moći ću da je prevaziđem na svoj način. Emotivno? Nema šanse. To je najteže. Ali ne izbegavam ništa. Potrebno je sve osetiti. Zato sam apsolutni protivnik bilo kakvih lekova. Lekove – mrzim. Moramo osećati sve koliko god je teško – izričita je Marina.

Govoreći o svojim novim knjigama, navodi da nalazi neverovatne lekcije u osvrtanju unazad jer smatra da ju je vaspitanje učinilo onim što danas jeste.

– Ovakva koncentracija i snaga volje… Iskreno, mladi umetnici su tako razmaženi. Kada dođu i kažu mi: „Želim da budem bogat i slavan“ – o, Bože, mogu odmah da napuste moju kuću. Radi se o poslu. Ne radi se o trenutnom prepoznavanju. Potrebne su godine dobrog rada da bi se negde došlo. Mnogi od njih žele brzo prepoznavanje. Kada umetnici dobiju priznanje brzo i veoma mladi, ne znaju kako da se nose s tim. Umru mladi ili se predoziraju ili šta već. Nisu navikli na prepoznavanje. Lično nemam ovaj problem.
Prema rečima Marine Abramović umetnik se ne postaje – ili to jesi ili nisi.

– Ne možete samo naučiti da budete umetnik. Tako je važno biti opsednut i potpuno bolestan od kreativnosti i ideja. Morate naučiti da žrtvujete sve. Ali, postoje različite kategorije. Možete biti dobar umetnik. Možete biti veliki umetnik. Ali, postoji jedna kategorija koja mene zanima – “Vau” umetnik. U svakom veku je možda dva ili tri ili jedan takav umetnik. To su na primer Van Gog, Dišan, Džon Kejdž… Oni su ti koji mogu da promene način na koji društvo razmišlja.

Na pitanje da li je ona takav umetnik odgovara:

– Nikada to ne bih rekla za sebe, dragi moj. To istorija mora da kaže…