"Trač kao hrana i seks": Što pominjemo ljude koji nisu tu?

Od 65 do 90 odsto svakodnevnih razgovora vrti se oko ljudi koji nisu prisutni. "Ljudi tračare sa uživanjem koje se može porediti sa hranom ili seksom“, pišu istraživači u jednoj studiji.

- Najčešće se tračari o onima koji su bolji, baš da bi ih srozali, ali teško da potreba za tračarenjem može da se poredi sa potrebom za hranom ili seksom - smatra psiholog Nebojša Jovanović.

On dodaje da je to neka druga vrsta zadovoljstva.

- A sad kakva? Čovek kad tračari kao da kaže vidi kakav je onaj, ja nisam takav, pravi razliku između sebe i drugog ili želi da se približi onima pred kojima tračari - rekao je Jovanović.

Naš sagovornik je pojasnio da su hrana i seks prirodne potrebe, a da potrebu za tračarenjem nije odredila biologija.

Ljudi ogovaraju bolje od sebe da ih srozaju ili kad imaju neke osobine koje hoće da sakriju, pa ih drugima pripisuju, po sistemu “Drž’te lopova”.

Oni koji imaju izgrađen identitet i gledaju svoja posla ne bave se tračevima kaže naš sagovornik.

- Imamo medije koji žive od tračeva, senzacija i toga šta radi neko drugi… Teško mi je da shvatim što se nekog tiču tuđa posla. Treba da se pravi razlika između prenošenja bezazlenih glasina i olajavanja, treba praviti razliku između zle namere i kad to nije slučaj - zaključio je Jovanović.

Inače, Jovanović je osnivač OLI centra, a skraćenica po kojoj je Centar nazvan znači znači otkrivanje lične istine otklanjanjem lažnih informacija.

- Ideja je da u našoj glavi ima puno lažnih infoirmacija, koje nam serviraju od malih nogu. Te lažne informacije su kao neki virusi kad vam uđu u sistem, kad na osnovu njih tumačite stvarnost, pa i ljubav pa i da li vas neko voli ili ne voli”.

Mali broj ljudi priznaje da voli ogovaranje. Prema jednoj anketi koju objavljuje Nemački zavod za statistiku, polovina ljudi kaže da tračari ređe od jednom mesečno ili nikada. Tek 11 odsto ljudi priznaje da to čini svakodnevno. Trač je gotovo jednako posvećen komšijama, kolegama, rođacima i prijateljima, nešto manje šefovima, a najređe životnom partneru, piše Dojče Vele.

Moralni kod većine društava osuđuje pričanje o ljudima iza njihovih leđa. Trač se vidi isključivo kao samoživo ponašanje sa ciljem da se manipuliše ljudima, da se na njih utiče sa zlim namerama. 

Ali zapravo su ti razgovori u pola glasa bolji od svog imidža. Ne samo da su ljudski, nego su i smisleni. "Kroz trač učimo ko je potencijalno dobar partner za saradnju, a od koga treba da se držimo podalje“, kaže psiholog Jan Engelman koji istražuje ovu temu na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji.

Tračarenje ne pomaže samo da se odvoji žito od kukolja i tako odaberu odgovarajući članovi grupe. Ogovaranje drugih takođe predstavlja i vezivno tkivo grupe. Jača socijalna veza između tračara koje se u poverenju naginju jedne prema drugima i pričaju iza leđa.

Ali olajava se i u okviru čvrste grupe. Zar nije to posebno gadno? Ne baš. Jer ko povredi norme grupe kako bi stekao lične prednosti mora da računa sa tim da će drugi o tome da pričaju.

Strah da biste mogli da postanete predmet sledeće trač-partije motiviše članove grupe da se ponašaju fer prema drugima. Naposletku, ako se pravila ekstremno prekrše, osoba može da bude i najurena iz zajednice.

Pa da li onda tračare imaju na umu dobrobit cele grupe? Nije tako jednostavno. Naučnici su našli razloge koji pokreću ljude na ogovaranje. Osim razmene korisnih informacija, tračarenje zaista može da se koristi kao manipulacija. 

Kada nekom pričate o odsutnoj osobi, onda utičete na mišljenje te osobe. Tako se šire predrasude i glasine koje brzo mogu da poprime razmere mobinga. Nije čudo što trač bije loš glas.