PADAJU KAO SNOPLJE Zašto nam tako lako umiru lekari?

Sagovornice Danasa infektolozi Lejla Ćeranić, koja je u jednom trenutku bila jedini specijalista infektologije u novopazarskoj bolnici tokom najjačeg epidemijskog talasa, i Jovana Milić, naučna saradnica Univerziteta u Modeni i Ređo Emiliji, kažu da sigurno postoji više razloga koji su doprineli ovako velikom broj preminulih - od premora do nepostojanja rutinskog testiranja zdravstvenih radnika.

- Broj lekara koji su preminuli u Srbiji jeste zabrinjavajući pogotovu ako se poredi sa regionom u kome u Sloveniji nijedan doktor nije preminuo, dok je u Hrvatskoj zabeležen jedan smrtni slučaj. Ovaj broj je zabrinjavajući i u odnosu na ukupan broj stanovnika u Srbiji, i na broj obolelih koji je zvanično objavljen. U Italiji, do polovine septembra preminula su 174 doktora među 17.000 zaraženih. Za Srbiju mi nemamo podatke koliko je ukupno doktora od početka epidemije obolelo od kovida. Kao što nemamo podatke ni o obolevanju i umiranju među ostalim zdravstvenim radnicima i pomoćnim osobljem koje radi u zdravstvenim ustanovama - navodi Jovana Milić.

Kako su ranije kazali predstavnici SLFS, podaci koje su prikupili o preminulim kolegama zasnovani su na objavama medija, i prijavama kolega i porodica umrlih.

Na tom spisku naznačeno je koji lekari su bili u penziji, kao i oblast kojom se lekar bavio i ustanova u kojoj je radio.

Ono što je primetno jeste da dok su na početku epidemije vesti o preminulim doktorima stizale periodično, u poslednjem talasu gotovo da ne prođe dan, a da se ne objavi da je još neki doktor zaražen korona virusom umro.

Infektolog Lejla Ćeranić, koja radi u novopazarskoj bolnici, kaže da na osnovu sopstvenog iskustva zna da u trenucima kada su bolnice prepune, doktori jedva da mogu da vode računa o zaštiti od infekcije.

- Tokom najgore situacije u Pazaru, nama je 100 zdravstvenih radnika bilo zaraženo. Nismo imali ni dovoljno lekara ni medicinskog osoblja. Ja sam imala svu zaštitnu opremu u crvenoj zoni, ali da li sam u toj situaciji mogla da vodim računa kako je svlačim i oblačim, kada je bilo najvažnije pregledati sve te pacijente koji su neprekidno pristizali. Niko nije mogao ni da poštuje pravilo o izlasku iz crvene zone nakon četiri sata. Ja sam u skafanderu provodila po deset, 11 sati. Onog trenutka kada je u rad uključen veći broj lekara, mi smo prodisali. I tu smo jasno videli da je sve stvar dobre organizacije - kaže Ćeranić.

Jovana Milić takođe upozorava da prevelika opterećenost doktore stavlja u poseban rizik od obolevanja.

- Znam da jedan lekar brine i o 40 pacijenta na kiseoniku istovremeno. Samo saznanje da ste sami odgovorni za 40 života nosi ogroman pritisak. A da biste donosili ispravne odluke i za sebe i za pacijente potrebno je da budete odmorni - kaže Milić.

Ona dodaje i da je u Italiji pokazano da se najveći broj medicinskih radnika zarazio, ne u crvenim, već u zelenim zonama dolazeći slučajno u kontakt sa obolelima bilo u samoj zdravstvenoj ustanovi, bilo van radnog mesta.

Kako objašnjava, mere koje su u ovoj zemlji preduzete kako bi se zaštitili zdravstveni radnici podrazumevaju između ostalog i redovno PCR testiranje.

- Nekovid pacijenti koji se primaju u bolnice u Italiji moraju da imaju negativan PCR test. Znam da je u Srbiji uslov za ulazak u bolnicu jedno vreme bio negativan serološki, a potom i negativan antigenski test. Ovi testovi jesu jeftiniji od PCR ali su i nepouzdaniji, pa može da se desi da ne otkriju zaraženu osobu pogotovu ako se radi o nekome ko nema simptome bolesti. Stoga je i moguće da se jedan broj doktora zarazi i na taj način. Na kraju, ne znam koliko se zdravstveni radnici rutinski testiraju u Srbiji. U Italiji se lekari testiraju PCR testovima na dve nedelje, nekad i češće, da bi se na vreme otkrili zaraženi - kaže Milić.

Osim imena preminulih lekara koja su objavili Sindikat lekara i farmaceuta, i Lekarska komora Srbije, do sada u Srbiji nije urađeno nijedno ozbiljnije ispitivanje koje bi dalo odgovor na pitanje da li su i zbog čega lekari bili dodatno ugroženi tokom pandemije.

Lejla Ćeranić ističe da ova pitanja zahtevaju odgovor do koga nije teško doći pod uslovom da svi rade svoj posao.

- Trebalo bi da se uporedi umiranje među lekarima sa umiranjem u opštoj populaciji, da bismo videli da li postoji značajna razlika. Mi moramo da znamo šta se desilo - da li je naš zdravstveni sistem stvarno u tako katastrofalnom stanju. Ali to je posao za one specijaliste koji ne rade sa pacijentima, za statističare, epidemiologe, specijaliste socijalne medicine - zaključuje Ćeranić.