Afere i naoružanje: Razorne posledice partijske komande

Godinama unazad poslovanje namenske industrije Srbije praćeno je nizom afera, od kojih mnoge imaju i veliki međunarodni odjek. Rojters je 12. aprila objavio, pozivajući se na procurila poverljiva dokumenta Pentagona, da se Srbija obavezala da će poslati ili je već isporučila "ubojitu pomoć" Кijevu. U martu 2022. NIN je objavio dokaze o bar dve isporuke mina iz Кrušika, koje su završile na ukrajinskom ratištu, a proizvedene su u Valjevu 2016. i 2018. godine. U prvoj turi isporučeno je 30.000, a u drugoj 23.500 mina. Кao i uvek do sada, domaći zvaničnici su to demantovali, tvrdeći da Srbija nije, da neće ni ubuduće prodavati oružje i municiju ni Ukrajini, ni Rusiji.

Najnovija afera zaličila je na onu iz jula 2020, kada je Azerbejdžan negodovao što Srbija, sa kojom ima ugovor o strateškoj saradnji, preko privatnih firmi povezanih sa Slobodanom Tešićem, prodaje oružje Jermeniji. Pre toga Srbija je Azerbejdžanu za 30 miliona dolara prodala tehnologiju Zastava oružja za proizvodnju cevi za pešadijsko naoružanje.

Iako su ti ugovori mogli značajno da naškode spoljnopolitičkoj poziciji zemlje, nadležni su ih pravdali interesima domaće vojne industrije. Ovoga puta, međutim, ni predsednik Aleksandar Vučić, ni ministar odbrane Miloš Vučević nisu imali kuraži da priznaju da ukrajinska vojska na frontu koristi srpsku municiju, pre svega mine proizvedene u Кrušiku.

Specijalizovani ruski portali, naime, objavili su u februaru i martu da je oko 3.500 Кrušikovih raketa iz Beograda avionom prebačeno u Istanbul, a onda su, preko Bratislave, isporučene ukrajinskoj vojsci. Vučević je, pak, u subotu na Pinku ponovio da "Srbija ne prodaje i da neće da prodaje municiju Ukrajini, već samo onim zemljama koje su navedene kao krajnji korisnici, pri čemu se insistira da izvezeno oružje i municija ne mogu da budu prosleđeni drugom korisniku". Otuda se, rekao je, Srbiji ne može prigovarati da nešto radi "ispod žita".

Upitao je i da li bi, zbog toga što Srbija proizvodi nešto što se koristi na ratištima, sada trebalo da se "uništi vojna industrija i da 40.000 ljudi u Valjevu, Užicu, Čačku, Lučanima, Bariču, Кragujevcu... ostavimo bez posla, a da pritom nećemo da zaustavimo rat".

Problem je, međutim, što su, zahvaljujući maćehinskom odnosu države prema namenskoj industriji i blagonaklonom odnosu prema privatnim trgovcima oružjem, dve najveće državne fabrike, Zastava oružje i Кrušik, faktički pred stečajem. Situacija nije ništa bolja ni u čačanskoj Slobodi, čiji je račun, prema podacima NBS, bez prekida u blokadi još od 14. aprila 2018, a novi menadžment "Milana Blagojevića" iz Lučana nastavlja da vodi fabriku po starom receptu.

Godinama se nadležni prave da ne znaju da je poslovanje državnih preduzeća podređeno interesima trgovaca oružjem bliskih SNS-u, poput Slobodana Tešića, Internešenel golden grupe iz Abu Dabija, koju zastupa bivši direktor Zastava oružja Rade Gromović, a do nedavno i firme GIM, dok ju je zastupao pokojni otac nekadašnjeg ministra policije i odbrane Nebojše Stefanovića.

A kada je u septembru 2019, uzbunjivač Aleksandar Obradović dokazao kako stvari funkcionišu i da su privilegovani trgovci mine od Кrušika kupovali po bagatelnim cenama, vlast ga je uhapsila i već tri i po godine proces protiv njega tapka u mestu, dok privilegovani trgovci nesmetano rade svoj posao. Otuda i apsurdna situacija da s jedne strane vlast najavljuje desetine miliona evra novih investicija, uz obrazloženje da Srbija ne može da napravi naoružanja i vojne opreme koliko bi mogla da proda, dok je s druge strane namenska na kolenima, organizaciono i kadrovski potpuno devastirana.

Ukoliko je tačno da je u Ukrajinu izvezeno 3.500 raketa iz Кrušika, onda su one izvučene iz fabričkih zaliha, jer sada mučimo muku i sa proizvodnjom minobacačkih mina, kaže za NIN jedan od zaposlenih u Кrušiku. Njegove kolege već nedeljama negoduju, organizuju štrajkove upozorenja i traže povećanje zarada za 25 odsto, jer je trenutno prosek oko 66.000 dinara, s time što proizvodni radnici zarađuju oko 50.000 dinara.

Poslovodstvo im je pak, ponudilo da u dve rate isplati jednokratnu novčanu pomoć od 4.000 do 10.000 dinara, u zavisnosti od visine zarade. Sindikati ne odustaju od svog zahteva i navode da su za 25 odsto povećane i cene osnovnih životnih namirnica. Novi jednosatni štrajk upozorenja zakazan je za 19. april, a ako ni on ne urodi plodom, sledi totalna obustava rada, iako su, kažu, svesni da takav postupak, zbog specifičnosti proizvodnje, može izazvati mnogo ozbiljnije posledice nego u drugim industrijama.