Evropski horizonti i stepske magle

Na kineski to ne bi mogao da prevede ni već zaboravljeni skupštinski ekspert za mandarinski jezik, Luka Kebara, koji je u napadu poslaničkog zanosa pomislio da je Konfučije lično, pa se poslanicima obraćao na jeziku brata Si Đinpinga. Kao nagradu za svoje budalaste fanatzmogarije koje je pretočio u reči, ovaj najplodniji izdanak Akademije za mlade SNS nade je dobio Vučićev poluzagrljaj u vidu poluvoleja i 161. mesto na listi naprednjaka za poslanike. Jer bilo je previše čak i po naprednim kriterijumima.

Mnogo veći problem za Aleksandra Vučića će biti ono što je obećao na vašintonskoj hoklici u Ovalnom kabinetu Bele kuće, neće moći da prevede ne samo na ruski, već ni na srpski jezik.

Vučićeva Srbija nije spremna da čuje Spasiba na družbi. Jedan od stubova Vučićevog samovlašća počivao je na uveravanju našeg naroda da će Putin uraditi ono što nije uradio Boris Jeljcin. Da će Srbiju priviti na svoje grudi, široke kao ruska stepa, i proglasiti nas najlepšim ruskim cvetom. I pride nam odmah dati atomsku bombu. Bar jedno 20 komada, sa sve krstarećim raketama usmerenim ka Pentagonu. Pa, čik nek nas neko popreko pogleda i kaže da Karlobag nije naš granični prelaz. Da vidimo koji će svetski kauboj onda da dođe ovde da nas pita za junačko zdravlje.

Buđenje iz mitomanskog sna, podgrevanog ruskim adrenalinom, biće vrlo bolno za Srbiju. Pogotovo sad kad se oglasio i najveći sin našeg naroda sa Vladivostoka. Jer možda Vučić nije bio spreman da kaže Spasiba za družbu, ali Putun rukovođen interesima ruskog naroda i sopstvenim ambicijama je to izgovorio. Hladno, ruski, bez i da je pogledao u pravcu Srbije. Makar da je mahnuo raspamećenim rusofilima. Hladan sibirski tuš nije otreznio usijane glave kao što neke nije otreznio ni Goli otok, najveće mučiliste na Balkanu za one koji nisu mogli da prebole Rusiju. Ni njenu neuzvraćenu ljubav.

Kao predstavnik politike koja je uvek smelo iscrtavala putokaze kojim Srbija treba da se kreće, kao predstavnik stranke koja je uvek imala viziju gde je Srbiji civilizacijsko mesto, kao čovek koji se bavi javnim poslom, kao neko ko voli Rusiju i Evropu, ali mi je najdraža Srbija, spreman sam ne samo da ukažem na pravac plovidbe našeg broda, već da preuzmem i odgovornost da ga dovedem do sigurne luke.

Srpski brod nasukan na putu za nigde, zapljuskuju preteći talasi sa Atlantika, dok mu se zastrašujuće brzo približavaju sibirske sante leda, a lahor iz Kineskog mora koji naš kapetan pokušava da uhvati u pocepana jedra, očas posla može da se pretvori u tajfun koji će skršiti lađu.

Posadu broda uhvatila je panika. Manje zbog lošeg stanja lađe koju bi odmah napustili, kad bi na nekoj drugoj mogli da obezbede lagodan zivot od gusarenja i piratstva nad putnicima broda sa kojima su zajedno krenuli na put. Veća im je zebnja kako da onoj većini sa desne palube objasne da će brod morati da promeni kurs, a da ih ovi ne obese za najveći jarbol na brodu. A i većini putnika je već muka od svega.

Apsolutno sam siguran da je jedini ispravan put našeg broda ka evropskom horizontu. Svetionik koji obeležava taj put ljudi sa vizijom su upalili u predvečerje krvavog rata i raspada SFRJ. Još uvek nije bilo kasno da krenemo tim putem. Ali u odsudnom trenutku smo ipak izabrali prečicu za pakao. Umesto da smo u sigurnoj evropskoj luci iskoristili najveće blagodeti civilizacijskog napretka, tehnoloških inovacija, da smo iskoristili zlatno doba Evrope na kraju dvadesetog veka, izabrali smo sudbinu putnika na Titaniku koji se nasukao na krhotine već srušenog Berlinskog zida.

Očigledno da kao narod nismo ništa naučili iz tog bolnog i jedva preživljenog iskustva. Zato smo kormilo mukom obnovljene lađe, ponovo poverili kapetanu Titanika koji je sebi odavno obezbedio mesto u spasilačkom čamcu kad brod krene da tone. Problem je što, kao i mnogi diktatori, i on zna da čamac lako moze biti privezan sa sve njim u luci kod Požarevca pre nego što poleti spasilački avion za Abu Dabi.

Promoter politike zarđale kašike i 100 za jednog, ne može da bude promoter evropskih vrednosti zato što on u tu politiku ne veruje, ali će zarad opstanka na vlasti i ni zbog čega drugog biti nateran, primoran i ucenjen da je vodi. Srbiji je mesto u Evropi i kao neko ko teži da bude deo evropske civilizacije, uveren sam da Srbija ne može da vodi politiku koja je udaljava od tog cilja.

Kao narod koji je preživeo agresiju NATO pakta na našu zemlju 1999. moramo biti solidarni sa svakom državom i svakim narodom koji su žrtve agresije. Kao poslaniku izabranom na listi Demokratske stranke, moja obaveza je da kreiram viziju, da budem onaj ko hrabro predvodi a ne onaj ko pod pritiskom sledi neki put. I ono što je najvažnije, ja tu politiku već više od tri decenije sa svim ostalim članovima Demokratske stranke ispovedam na srpskom jeziiku tako da je svima jasna. I ne moram da je prevodim ni na ruski, ni na kineski, ni na engleski jezik.

Naš evropski put nema prečicu. Ali ima puno stranputica. Oni koji su maksimalno angažovali svoje pljuvačne žlezde ne bi li sopstvenom pljuvačkom ugasili evropski svetionik, oni koji su postavljali putokaze naših stranputica ka bespućima ne mogu da predvode put u budućnost. A oni koji su izenenađeni ruskim njet, moraju da znaju da je naš evropski putokaz ispisan na srpskom jeziku.

Narod smo koji već dvesta i kusur godina ne može da se opredeli gde će vezati svoju lađu. Uz to, neki se ljute na predsednika tuđe države što ne čuva Kosovo, već ga koristi ne bi li ratom uvećao teritoriju svoje države. Istovremeno ti u Srbiji glasaju za onog ko prodaje i predaje Kosovo i Metohiju.

Kada je Miloševiću bilo stani-pani, uveo je sankcije Republici Srpskoj, bez da je trepnuo. Uradiće isto i Vučić kada je Rusija u pitanju. Jedino ga sekira sto je džabe onoliko učio ruski.

Jer kad padne s vlasti, u Moskvi živeti neće. Ni u Monte Karlu kod Bebe. A za Zabelu mu je dovoljno znanje srpskog.

Fenjerom iz devetnaestog veka ne osvetljava se evropski put Srbije. Potrebni su vizija i hrabrost koju je imao Zoran Dinđić, jaka vera da radimo ispravnu stvar i spoznaja da tamo idemo zato što sami to želimo, a ne zato što je to dobro da bi neki opstali na vlasti. Ili da bi neki na nju došli.

Srđan Milivojević, predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke