Slaviša Lekić: April u Beogradu | Kolumne | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Slaviša Lekić [ Izvor: Gradski.me ]

18. 04. 2021. 20:14 2

Slaviša Lekić: April u Beogradu

Prirodno je umreti, baš kao što je prirodno biti rođen. Fakat je, međutim, da nije najprirodnije umirati u prisustvu države. Užasno je, zapravo, kad država odmahne rukom na nečiju smrt. A j***no je najstrašnije kad se ignoriše odgovornost države, čijim je činjenjem ili nečinjenjem nečiji život okončan - smrću.

U noći 8. aprila 1994, u svom stanu u prestonom gradu, pronađena je mrtva novinarka Dada Vujasinović. Vujasinovićeva se proslavila serijalima tekstova o bliskim vezama tadašnje vlasti, kriminala i ratnih zločina. Posle Dadine smrti nikad nije pronađena "Dadina čuvena crvena fascikla" s "pipavom" dokumentacijom.

Porodica i kolege i danas sumnjaju u zvaničnu verziju istrage, prema kojoj se novinarka ubila iz lovačke puške. Ponovljenim veštačenjima odbačena je verzija o samoubistvu, a poslednjim veštačenjem u Holandiji "dozvoljena" je mogućnost ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja.

Država je sve učinila da istina o Dadinoj smrti ostane u aprilskoj magli.

Na Uskrs 11. aprila 1999, između 16.38 i 16.45 časova, dva nepoznata počinioca prišla su s leđa i iz "skorpiona" (M-84) ispalili 12 metaka u Slavka Ćuruviju i teško povredili njegovu partnerku Branku Prpu.

U ponedeljak 5. aprila 1999. u Dnevniku II RTS-a čitana je paškvila "Ćuruvija dočekao bombe", autora Miroslava Markovića, gde se insinuira da je Slavko Ćuruvija tokom posete Vašingtonu tražio bombardovanje Srbije. Desetak minuta po čitanju tog opasnog štiva Ćuruviju je pozvala jedna novinarka Slavkovog Dnevnog telegrafa i obavestila ga da Aleksandar Vučić, ministar za informisanje u Vladi Srbije i jedan od "krvnih" neprijatelja Slavka Ćuruvije, s tim prilogom - nema ama baš ništa. Istorija beleži da je šest dana kasnije Slavko ubijen. Profesiji je poznato da se novinarka koja je glumila kurira odaziva na ime & prezime – Olivera Zekić.

Istoričarka Branka Prpa u intervjuu koji je za podgoričku Pobjedu dala Tamari Nikčević tvrdi da rečenica koja je presudila Ćuruviji, po njenom verovanju, glasi: "Podignite hašku optužnicu". Te tri reči ubijenog novinara bile su odgovor na pitanje američkih zvaničnika: "Šta da radimo s Miloševićem?!"

"Pored Slavka i mene, toj večeri je prisustvovala i Ljiljana Smajlović… E sad, ne verujem baš da je neko od prisutnih zvaničnika Stejt departmenta pozvao Miloševića i preneo mu Slavkove reči", svedočila je Prpa u Pobjedi.

Aleksandar Vučić, koji je četiri godine pre ubistva u Argumentu Ratka Dmitrovića poručivao "Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad", sad je, s pozicije ministra za informisanje, tvrdio da je Ćuruviju ubila - "crnogorska mafija zbog dugova".

Na prvu godišnjicu Slavkove smrti savezni ministar informacija Goran Matić javno je poručio: "Neprijatelji su svi oni koji pitaju ko je ubio Ćuruviju!"

Pet godina posle Slavkove smrti Tomislav Nikolić je kazao: "Ja ne žalim Slavka Ćuruviju. Ne mogu baš svakoga da žalim!"

Optužnica za ubistvo Ćuruvije podignuta je 15 godina posle ubistva. Suđenju se i dalje ne nazire kraj.

Ljiljana Smajlović je danas jedan od priznatih megafona Vučićevog režima.

Olivera Zekić je danas Vučićeva desna ruka u po zlu glasu čuvenom Regulatornom telu za elektronske medije.

Dvanaest dana posle Ćuruvijinog ubistva, 23. aprila 1999. u dva sata i šest minuta, u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici poginulo je 16 od 150 radnika RTS-a, koliko ih je radilo te noći. Hjuman rajts voč je kasnije izvestio: "I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a".

Iako je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar za informisanje, imao saznanja o imenima odgovornih za žrtvovanje 16 osoba, samo je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović odgovarao: osuđen je na 10 godina zatvora.

Uprkos nastojanjima dugim 18 godina, porodice stradalih ni danas nemaju odgovore na ključno pitanje: zašto nije učinjeno nešto što je očekivano, logično i pre svega ljudski - zašto ljudi nisu sklonjeni iz zgrade RTS-a, koju je portparol NATO Džejmi Šej pre bombardovanja označio kao "legitimni vojni cilj"?

U petnaest do tri, izjutra 14. aprila 2007. u centru Vračara na simsu prozora sobe u kojoj spavaju supružnici Anastasijević eksplodirala je jedna od dve postavljene "kašikare". Iako su političari ovaj akt okarakterisali kao pokušaj ubistva sa elementima terorizma, slučaj je poveren opštinskom tužilaštvu nadležnom za lakša krivična dela, a istragu je vodilo odeljenje gradskog SUP-a koje se inače bavi podmetnutim požarima.

Tokom devedesetih, dok je izveštavao s ratišta, posebno na Kosovu, Aleksandar Vučić mu je u Skupštini Srbije poručio da se "takvi neće tolerisati"!

Nepunih pet godina pre postavljanja bombe na prozor, na suđenju Slobodanu Miloševiću novinar Anastasijević citirao je izjave Vojislava Šešelja da je svoje dobrovoljce slao na ratišta po nalogu Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

Tri godine pre eksplozije bombe Aleksandar Vučić, tada drugi čovek SNS-a, na konferenciji za medije prisutnima je olajavao danas pokojnog novinara Vremena Jovana Dulovića i Anastasijevića, ilustrujući svoj sud o "izdajnicima" i "stranim plaćenicima" nekakvim "materijalima" čiji je DNK moguće naći u arhivama BIA!

A samo šest meseci pre "kašikare" Sekretarijat Tribunala u Hagu doneo je odluku da vojvotkinji Jadranki Šešelj zabrani posete vojvodi Voji: otkriveno je da je posle prethodnog susreta u Beograd odnela spisak osam svedoka optužbe, među kojima su i Anastasijević i Dulović, novinari Vremena.

Dejan je umro 13 godina posle postavljanja bombe dok je postupak još bio u predistražnoj fazi.

"Odapelo ono govno Dejan Anastasijević…", tvitnuo je Vojislav Šešelj, haški osuđenik i, kao takav, poslanik SRS u Skupštini Srbije.

"Jedan manje", dopisao je ispod ove gadarije Aleksandar Šešelj, primitivni Vojislavov biološko-politički naslednik, takođe narodni poslanik i porodični pretendent na titulu “zla koje hoda”.

Osim što su sve ove tragedije, uključujući i napad "kašikarom", odigrale u aprilu mesecu i što su sve, indikativno, povezane sa vlašću koja je (i) danas na čelu Srbije, zajednički imenitelj im je i Komisija za istraživanje ubistava novinara, koja tretira sve ove slučajeve. Ovu provladinu organizaciju zajedno su osnovali i istinom o istragama rukovode Veran Matić i, pazite sad - Aleksandar Vučić.

Uskoro će i tri decenije od prve aprilske novinarske smrti u Beogradu. To je jako dug vremenski period kad se čeka zvanično otkrivanje istine i zadovoljenje pravde, ali i previše kratko vreme da bi se zaboravilo ono što se zaboraviti ne sme.

Zna se ko je pretio.

Zna se ko je bacio fatvu.

Zna se i ko je odapeo strelu.

Zna se i ko je opstruirao i opstruira sudski postupak.

Zna se i ko je dozvolio da službenici Službe sami sebi daju izjave.

Zna se ko je zaturao, a ko poturao svedoke.

Zna se i ko se napio od sreće.

Zna se i ko je otkrio "treći metak Branke Prpe" i ko je medijski opalio taj metak.

Aleksandar Vučić je formirao Komisiju za istraživanje ubistava novinara kao simbolički privid promena koje su u stvarnosti izostale. Sasvim uzgred se i izvinio. Tek će se malobrojni setiti da se on i izvinio ne zbog toga što je bio deo vlasti države koja je počinila ubistvo već "što smo toliko godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde". U istom tom režimu kojim je rukovodio Milošević participirali su i Ivica Dačić i Maja Gojković, pa i politički pokojni Tomislav Nikolić, koji je onomad, povodom formiranja Vučićeve komisije, izjavio da je Srbija "pravna i pravedna".

Srbija nije ni pravna ni pravedna!

Srbija je oteta i prokleta zaseobina koja nema sluha za molbe novinara da se reše ubistva njihovih kolega, Srbija je duboka i prljava pećina u kojoj ti apeli žive jedan dan i nikad ne stignu do onih kojima su upućene već se, poput eha, vrate onima koji su ih izgovorili, Srbija je velika i mračna tajna koja obavija smrti onih koji su smeli da dignu glas.

Ako hoćeš da nikad ne otkriješ istinu, ti formiraj radnu grupu ili komisiju, jedno je od svetih srpskih pravila.

Naprednjaci su, kao i mnogo toga u posrnuloj Srbiji, i ovo unapredili: ne bi me čudilo, ma koliko to bizarno bilo, da umesto otkrivanja istine ovaj nesoj na vlasti svim ubijenim novinarima podigne nekakav spomenik.

Da Aleksandar Vučić na otvaranju osvešta monument.

Ivica Dačić da poje!

Ljilja Smajlović da maje kandilom.

Veran Matić suze da briše.

Živi bili, pa videli!

Slaviša Lekić, novinar i bivši predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 2

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Novi igrač

Zoran Živković [10.05.2021.]


Video dana

Ode prase

Anketa

Koje drvo najviše volite?

Rezultati