Dvanaestomartovsko prebrojavanje opozicionih krvnih zrnaca

Vreme je pokazalo koliko nam je kao društvu bilo potrebno da doživimo promene i koliko nam je Zoran Đinđić u tom procesu bio važan jer izgleda da bez njega nismo bili spremni da nastavimo putem kojim smo krenuli, barem ne dovoljno dugo, odlučno i istrajno da bismo stigli do cilja.

Danas se nalazimo u naizgled bezizlaznoj situaciji, sa jedva postojećim institucijama, vrhovnim poglavarom umesto parlamentom na čelu države, mafijaškim pipcima duboko ukorenjenim u svim sferama društva, medijima zarobljenim teškim lancima i duboko razočaranim, obespravljenim i apatičnim građanima. Samo naizgled bezizlaznoj, odgovorno tvrdim, jer rešenje naših problema nije negde daleko, izgubljeni sveti gral za kojim treba poći u potragu, gral koji niko nikada nije video i oko kog se ispleo tajanstveni mit. Rešenje je tu, samo ga zaokupljeni brojnim problemima i međusobnim nepoverenjem ne vidimo. Srećom, tu je i on da nam ne dozvoli da zaboravimo.

Kao što patriotizam nije uvijanje u zastavu na venčanjima i rođendanima, već bacanje smeća u kontejner umesto u reku, tako se i Zoranu Đinđiću zahvalnost za ideju i žrtvu ne pokazuje lajkovanjem i kačenjem citata na društvene mreže, već životom i aktivizmom koji je u skladu sa njegovim nasleđem. Svako od nas dužan je pre svega sebi, a onda i njemu, da svoj život organizuje na najbolji mogući način, da brine o opštem interesu barem koliko o svom, ako ne i više, i da ne posmatra u tišini kako nestaje sve ono za šta su se borili građani Srbije na biralištima i na ulici krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih.

U Demokratskoj stranci sam već 13 godina, bila sam tu i u vreme vlasti i u vreme opozicionog delovanja, i kada su nas maltene progonili i kada su nas poptuno ignorisali. Retko šta može da me iznenadi ili iznervira, izuzev pojedinih analitičara i novinara kada govore o situaciji u opoziciji.

Ako ne zovemo medije da isprate svaki naš potez – nema nas, ništa ne radimo i nebitni smo. Ako zovemo medije – sram nas bilo, samo želimo da se slikamo i ništa nećemo da radimo bez kamera. Ako ih zovemo, a oni ne dođu ili na kraju reše da o nama ne izveštavaju, opet ne postojimo i mi smo "krivi". Ako razgovaramo sa drugim partijama, pitaju nas zašto razgovaramo, kako smo napravili odabir sagovornika i zašto moramo baš sa njima, a ne sa nekim drugima? Ako razgovaramo sa drugima, nije ni to dovoljno dobro, zašto nismo s prvima? Ako smo pozvali sve za pregovarački sto, a jedan akter se nije pojavio, cela opozicija nema volje da se ujedini.

Ako smo se svi našli na istom mestu, kako, pobogu, možemo da sedimo i sa desnima i sa levima? Ako imamo nadaleko i naširoko poznato rukovodstvo, onda su oni već za političku penziju. Ako izaberemo nove ljude, ni oni ne valjaju jer ih javnost ne poznaje. Ako jasno zacrtamo crvene linije koje nećemo da pređemo, suviše smo rigidni, nismo za saradnju. Ako ostavimo i najmanji prostor za manevar jer se svaka situacija razlikuje i pojedinačno je treba oceniti, onda kalkulišemo. Ako insistiramo na dijalogu, mlaki smo; ako pozovemo na ulicu, previše smo ostrašćeni. Ako imamo plan, radimo za nečiji interes; ako nismo do kraja osmislili plan, nesposobni smo.

"Pravo pitanje za analitičare je kako je moguće da opozicija uopšte postoji. Kako je moguće da usred Sahare postoji oaza, a ne da kažu u toj oazi nema grožđa ili kivija", reči su dr Zorana Đinđića.

Umesto da zajedno radimo na jačanju društva i spremnosti građana da zajedno povratimo našu državu iz ruku mafijaške organizacije, mi prebrojavamo opoziciona krvna zrnca i one šačice hrabrih ljudi koji su spremni da se bore za Srbiju. Zameranjem što nemamo kivi ili grožđe u ponudi umesto ohrabrivanjem jer smo uspeli da sačuvamo oazu demokratije, zdravog razuma i proevropske orijentacije u Srbiji, kao društvo činimo sve da obeshrabrimo najhrabrije, da ih ubedimo da Srbija zapravo ne želi i nije spremna na promene, da je svaki trud uzaludan i da je najpametniji izbor odseliti se negde preko. Vrlo dobro znamo da ni sve najružnije naslovnice tabloida nisu tako strašne kao rečenica "svi sve vi isti". Jer nismo. Ni blizu.

I zato mi ovog dvanaestog marta nećemo učestvovati u prebrojavanju opozicionih krvnih zrnaca i nećemo se tući sa drugima da dokažemo da smo baš mi naslednici i nastavljači politika Zorana Đinđića. Počast ćemo mu odati kako dolikuje, govorićemo o njegovom nasleđu i o Srbiji za koju se borio i za koju je podneo i najveću žrtvu, a sećaćemo se njegovih reči i živećemo u skladu sa njima i tokom preostala 364 dana.

Borićemo se za jedinstvo opozicije, učićemo od onih koji su u sličnim borbama uspeli da pobede, radićemo na tome da budemo bolji svakoga dana i nećemo odustati od uključivanja što većeg broja građana jer je to jedini put do promena. Đinđić je rekao da ga ne zanima partija koja će uvek ostati mala i da ide na sve ili ništa. Vreme je da i mi pođemo istim putem, ne samo kada je u pitanju Demokratska stranka, već i, što je još važnije, država Srbija.

Jednostavno je.

Sve ili ništa. Sloboda ili ništa.

Alisa Kockar, članica Glavnog odbora Demokratske stranke