LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Alternativna prošlost | Kolumne | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Aleksandar Dikić

10. 01. 2021. 17:47 3

LIČNI STAV Aleksandar Dikić: Alternativna prošlost

Hajmo jednom da rešimo pitanje istorijskog pomirenja DS-a i SPS-a... Nemam nijedan razlog da branim bivšeg predsednika stranke i države, ali ne podnosim cipelarenje nekog ko je žrtva i arhi-neprijatelja i arhiviranih prijatelja. Svi oni koji pljuvačkom kao jedinim instrumentom za iskazivane bunta i neslaganja ne mogu da dobace do Vučića, brzo odustanu i onda iz besa i nemoći potraže nekog ko im je "ravan".

A Boris Tadić posle dvostrukog predsedničkog mandata nije kao Gorbačov sebe uhlebio u stranoj zemlji, nije kao pola njegovih saradnika prešao na stranu Vilotića i nije se odlučio na monaško tihovanje poput njegovog koštunjavog prethodnika. Zato je on i dalje dostupan svima. Svesno sebe izlaže opasnostima brisanog prostora na kojem fijuču rafali i od režimskih čauša i od večitih opozicionih dušebrižnika.

Ovi prvi na njega su pucali i dok je bio na tronu, zamišljajući njegov obojeni pramen kose kao pogodnu metu za atentatorsko zrno. Ovi drugi za vreme njegovog vakta možda su mumlali nezadovoljno u svojim akustičnim mišjim rupama kako bi olakšali svoju prečistu savest, a sada kada je car i go i bos oni ga hrabro i junački gađaju izmetnim gromuljicama izigravajući moralne čistunce u Vučičevoj prokletoj avliji.

Da, Boris Tadić jeste suodgovoran za dolazak SNS na vlast, jer je svojom politikom doveo zemlju u takvo stanje da je prosečni srpski glasač pre poverovao u laži Tomislava Nikolića, štrajkača glađu sa presovanog stiropora, nego zavodljivom osmehu balkanskog Klunija koji ga je uveravao da je kriza zapravo šansa, a ne ekonomski egzodus u najavi.

Nisu Tadića pobedili samo radikali. Njih i danas ima oko dva miliona i ta brojka je konstantna od Gazimestna, preko Ušća do poslednjih predsedničkih izbora. Tadić je izgubio, jer nije uspeo da ceo stranački aparat stavi u turbo mod, da motiviše sve svoje biračke stratume i da na vreme obezbedi podršku sa levog, građanoidno-liberalnog boka koji se na kraju pokazao presudnim.

Ali, nije poraz jedino što danas zameraju Tadiću. Kao neoprostivi greh na teret mu se stavlja i pomirenje sa socijalistima. Ta optužba najčešće dolazi od onih koji i danas iz ptičje perspektive posmatraju devastaciju Srbije i koji su zabavljeni svojom visinskom bolešću prespavali se sve ključne okršaje dve nepomirljive Srbije.

Volim da ponekad zađem u lavirinte alternativne istorije, jer taj trening imaginacije pomaže da se bolje shvati surova realnost. Pretpostavimo da je Tadić priznao parlamentarni poraz 2008. godine i da je, kao što će to uraditi četiri godine kasnije, obavestio srpsku javost da većinu u parlamentu imaju one snage koje ne žele da sprovode politiku za koju se zalaže Demokratska stranka.

Brojke bi ovakvoj izjavi dale za pravo, jer je tada DS osvojio 102 mandata, a jedini proevropski potencijalni partner - LDP samo 13. Zbirno su nedostajala još deset poslanika koja bi glasala za čistokrvnu i pravovernu evrounijatsku vladu. Naziv liste demokrata i njihovih predizbornih partnera bio je "Za evropsku Srbiju" i ta lista bila je jedina koja je smela da sa Evropom u sloganu krene medju birače. Svi ostali su srbovali. Koalicija DSS-NS je tražila da građani "Podrže Srbiju", "Ustani Srbijo" vikali su sa plakata socijalisti prvi put u potpunoj opoziciji posle skoro trideset godina, a radikali kao da su proročanski predviđali svoju konačnu transformaciju sa radnim naslovom "Napred, Srbijo!".

Bilo je logično da se i posle izbora napravi ta srbofilna koalicija koja će vratiti točak istorije na fabrička podešavanja od 4.oktobra 2000.godine.

Šta bi usledilo dalje?

Dok bi Zapad bio paralisan svetskom ekonomskom krizom i umoran od američkog intervencionizma na Bliskom istoku, na Balkanu bi se tolerisala restauracija anti-EU režima koji bi mogao da posluži kao opomena za smenjene izvršioce radova, ali i kao dodatna motivacija za susede u briselskim čekaonicama.

Ali, šta bi bilo sa Srbijom?

Tadić bi doživeo sudbinu Milana Milutinovića, bio bi primoran da ostatak manadata provede u stanju hibernacije sa jasnom perspektivom da ga pri napuštanju zgrade Presedništva u statusu civila čeka optužnica i već pripremljene lisice. Nešto slično Milu Đukanoviću danas. Ubrzo bi usledio surovi obračun sa svim poraženim revolucionarima, kako živim, tako i mrtvim.

Radikali su skloni otkopavanju grobova, još od juriša na Kuću cveća sa glogovim kolcem u rukama. Čim bi se dočepali vlasti šiljak tog kolca usmerili bi na drugi deo grada, prema Novom groblju i Aleji zaslužnih građana. Otkopali bi pokojnog premijera koga bi ili zakopali na zemunskom groblju da bude bliže svojim "gazdama" ili bi u napadu samilosti posmrtne ostatke predali ožalošćenoj porodici.

Njegov nekada legitimni naslednik možda bi prošao poput Duće i Šiptara, jer ne bi bilo neizvodljivo da se iscenira Čedino neuspešno bežanje od četničkih trojki koje bi, kao nekada, čistili Beograd od neprijatelja naroda i države. Srbija se pod Tadićem, sada već daleke u svakom pogledu, 2009. godine obračunavala sa povampirenim desničarskim organizacijama.

Pod crveno-crnom alternativom to političko podzemlje, blaža varijanta nekadašnjih minhenskih pivnica, postalo bi deo institucija i njihova udarna pesnica za obračun sa neposlušnom i izdajničkom opozicijom.

Srbi su pod Tadićem dobili biometrijski pasoš čime su ukinute vize za zemlje EU. Pod radikalskim Vučićem bile bi zaustavljeni svi evrointegracijski procesi i ponovo bi jedina spasonosna opcija za Srbe bila bratski pravoslavno-nuklearni savez sa Rusima, Belorusima, Velikorusima, Malorusima, ma sa Rusima svih boja i rasa.

Odnosi u regionu? Na pretnju odlazećeg predsednika Mesića da će u slučaju proglašenja nezavisnosti Republike Srpske hrvatska vojska zauzeti Brčko i preseći koridor, odgovorilo bi se verovatno nekom vojnom vežbom u blizini Hrtkovaca i defileom veteranskih postrojbi Šešeljevaca kroz mesta gde još uvek ima "vatikanskih uljeza".

Afera Vikiliks bila bi iskoršćena kao paljenje Rajhstaga da se pohapsi preostali deo opozicije koji je odao državne tajne stranom faktoru i tako ugrozio bezbednost zemlje. Čin izdaje i velezdaje postao bi deo Krivičnog zakona, pa ne bi bilo neizvodljivo, a prakse tu i ne nedostaje, da su u nekom omanjem vojvođanskom selu napravi i prvi srpski Dahau za političke zatvorenike.

Kriza na Kosovu dodatno bi ogolila radikalski režim. Danas Vučić obnavlja slavne jedinice pokojne jugoslovenske armije, ali bi njegova radikalska mutacija sigurno ispunila želju gazde iz Ševeningena da se na slobodu pusti "savremeni Gavrilo Pincip" od milošte nazvan Zmija i njegov nadređeni junak sa ružom na vratu, izblahajni legionar. Oni su pravo rešenje za kosovski problem, jer bi njihova JSO-Arijel jedinica sada u koncentrovanoj formi dubinski etnički očistila južnu srpsku pokrajinu čak i u hladnoj vodi.

Iste godine je Teofil Pančić napadnut u gradskom prevozu, ali je srećom najdeblji kraj izvukao njegov ranac. U reprizi devedesetih nisam siguran da li bismo ikada pronašli ovog dobroćudnog debeljucu spakovanog u isti taj ranac negde na još dobroćudnijoj Fruškoj Gori ili bi kao opomena zajedno sa omraženim Dejanom Anastasijevićem bio žrtva novog, sada uspešnog, bombaškog napada koji bi izveo neki Boško Buha iz neke od ćelija Vulinove "Crvene pravde".

I tako možemo u nedogled.

Neko bi rekao da mi već živimo jednu varijantu ove alternative, dok drugi odbijaju da poveruju u ovakav razvoj događaja.

Da, ova varijanta danas nije moguća samo iz dva razloga. Spoljašnjeg, koji je sve slabiji i unutrašnjeg koji se polako gasi. Spoljašnji mehanizam inhibicije radikalskog besa u mutiranom telu naprednjaka efikasan je, ali i nesiguran, jer novac priča hiljadu jezika. Unutrašnji sistem odbrane je gotovo zamro i samo pojedine teme mogu da probude građanski bunt od kojeg čak i Vučićevi Tevtonci zaziru.

I da, u izvornom obliku izbegli smo je zahvaljujući upravo Borisu Tadiću kog danas razapinjete na Vučićevoj krstači.

I zato mu, ako ni za šta drugo, hvala gde čuo i ne čuo.

Aleksandar Dikić, član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 3

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Sam protiv svih

Zoran Živković [15.01.2021.]


Video dana

Kerala, Indija

Anketa

Koga biste želeli za novog patrijarha?

Rezultati