LIČNI STAV Srđan Milivojević: Pad poBEDNIKA

Sve u svemu, nije bilo nikoga da organizuje doček penkala, izostala je otvorena limuzina, đaci sa zastavicama, radnici sa transparentima i slikama poBEDNIKA, i deca što dobro pamte nasmejan svet i svečan i srećan grad što bi rekao Đole Balašević kada je ono prvi put video Maršala. Onog pravog. Ne ovu farsičnu kopiju. A i SNS se dobrano obrukao. Nijedan bilbord, ni vatromet u čast poBEDNIKA. Ja sam bio uveren da će sada, kada smo onaj tradicionalni pozdrav Dogodine u Prizrenu, zamenili sa Dogodine u Jerusalimu, barem jedna Trijumfalna kapija osvanuti na Topčiderskoj zvezdi. Baš na onom mestu sa kog je simpatična grupa pasivnih i na silu privedenih statista, koja nije znala da l' je pošla ili došla, poBEDNIKA ispratila na put.

Da su se bar dosetili pa da su još jednog poBEDNIKA postavili na Ušću preko puta onog rekonstruisanog, tik kraj večnog plamena. Kraj one baklje što nas podseća kako je isti ovaj poBEDNIK bio šegrt kod onog što je pobedio NATO. E sad im je šegrt nanu naninu. I to na njihovom terenu, u gostima. U sred Ovalnog kabineta. Koji su posle poBEDNIKOVE posete, dojučerašnja braća Rusi prekrstili u Oralni kabinet. Gadni su ti Rusi. Hoće ponekad da otvore tefter u koji svašta beleže i pamte, pa tako znaju da nekog i prekrižaju, pardon prekrste jer ipak su Rusi pravoslavci, a ne križari, da ne kažem krstaši što maštaju Jerusalim da osvoje. Pa i Šeron Stoun je prekrstila noge a nije ih prekrižila kako reče Marija Zaharova.

Poraženi iz Vašingtona su poBEDNIKU morali i penkalo da daju kao vid posebnog poniženja. Sreća pa je poBEDNIK velikodušan te Amerikance nije naterao da izvade ono pero kojim su potpisali predaju u Kumanovu 1999. kad su onako lepo kapitulirali i na Kosovu i Metohiji ostavili 65.000 ratnih zarobljenika sa sve tenkovima, oružjem i bazom Bondstill. A Penkalo lepo, zlatno, nije onako suvenirski kič ko kalauz od Bele kuće što su poBEDNIKU uvalili uz zamenjenu fasciklu sa ugovorom o preseljenju naše ambasade u Jerusalim. Kako je tek poBEDNIK pred kamerama trijumfalno pokazao taj kalauz što otvara Belu kuću. Šta ti je talenat. Uvek je poBEDNIK znao dobro da se stambeno obezbedi na račun prodaje Visokih Dečana i Pećke patrijaršije. Onomad 1999. stan u Enjubu od dva ara, a sad kalauz od Kuće. Ali ne bilo koje, nego od Bele kuće. To niko pre njega nije dobio. A niko pre njega nije ni dao to što je poBEDNIK dao za naliv pero.

Ljudi, pa mi nismo svesni u kakvom dobu živimo, kakvog poBEDNIKA i Mesiju nam je lično Bog poslao. Kakvog je genija Srbija iznedrila. Pa ovo je u rangu Henrija Forda koji je davno tvrdio da je trula kola najbolje prodati u delovima, a kamoli državu. Koja i jeste postala trula baš zbog politike poBEDNIKA. A doček izostao.

Pa možete li da zamislite kako bi poBEDNIKA dočekali u Španiji da je potpisao nezavisnost Katalonije, koliko miliona Španaca bi izašlo na ulice da ga dočeka, koliko bi miliona Francuza dočekalo svog predsednika da se odrekao Korzike, koliki broj Grka bi izašao na ulice da pozdravi tamošnjeg predsednika da se odrekao jednog kamena sa Atosa a kamoli cele Svete Gore. A mi ništa. Ni vatromet, ni bilbord, ni lovorov venac, ni katran i perje.

Umesto vatrometa samo je jedna munja sinula preko neba. Dok se ognjena strela spuštala ka usahloj zemlji, nebom se prolomila potmula tutnjava. Zagrmelo je nebo. Ili je to možda Lazar pitao poBEDNIKA za Kosovo.

Možda će mu ista takva tutnjava odgovoriti sa zemlje. Kad će ako neće sada. Jer zapisano je:

Ako zaboravim tebe Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja.

Biblija Psalam 137.

Predaja nikada nije bila opcija našeg poBEDNIKA kako je sam više puta kazao. Ali prodaja jeste. Naročito kad ne prodaje svoju dedovinu u Čipuljićima već našu na Kosovu i Metohiji.

Samo tek će da grmi. A Bogami, biće i padavina! Sa trona. Makar tron bio i za ovolikog poBEDNIKA!