SUBOTOM U 18 Škoro: Tradicija lomljenja kičme

Možda najilustrativniji primer javnog lomljenja kičme je slučaj Branka Ćopića izuzetno omiljenog pisca, posebno kod dece i omladine. Ako je iko na pravi način približio deci i omladini narodnooslobodilačku borbu onda je to sigurno bio Ćopić. Pa, ipak, u „Književnim novinama“ (br.34) od 22. avgusta 1950. godine objavio je jednu satiričnu priču pod naslovom „Jeretička priča“ u kojoj je predstavio ljude iz visokog društvenog sloja koji letuju u ograđenim i privilegovanim odmaralištima i to sve sa svastikama, nerado se odričući pogodnosti koje su stekli za vreme „baćuškinog kursa“.

Koliki je stvarni odjek imala ova priča možda najbolje govori oštar napad Josipa Broza Tita na Ćopića i njegovo pisanje. Na Trećem kongresu AFŽ-a, održanom 20. oktobra 1950. godine u Zagrebu Tito je između ostalog rekao: „A šta to znači kad se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kad se takoreći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao uhapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput zauvjek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju naše jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas“.

Izbor je pao, na koga drugog, nego na Skendera Kulenovića, velikog Ćopićevog prijatelja i ratnog druga. Kulenović je, takođe u „Književnim novinama“ u tekstu pod naslovom „Istina i sloboda“ tvrdio kako se ponašanje Ćopićevih junaka ne poklapa sa stvarnošću i da je reč o autorovoj zloupotrebi slobode stvaralaštva! Kasnije će se na Ćopićevoj „Jeretičkoj priči“ i mnogi drugi „vežbati“ poput Mihajla Lalića, Oto Bihalji Merina, Velibora Gligorića... Ćopić je imao i tu posebnu čast da ga zbog pomenute priče saslušava i Đilas lično. Milovan, naravno.

Na pomenutom kongresu žena Tito je Ćopića nazvao i izdajnikom! Ono što je manje poznato to je da je na tom skupu bili prisutna i Brankova majka. Još u dubokoj crnini za sinom, Brankovim starijim bratom koga su ubili fašisti, prema nekim svedočenjima prišla je Titu i rekla: "O mom Branku možeš govoriti i ovo i ono, ali da je izdajnik, nemoj to da sam više čula!"

Osećajući kakav bi sunovrat mogao da usledi i sam Ivo Andrić je savetovao Ćopića da se mane priča i da krene da piše knjige i romane, uz obrazloženje da to niko ne čita! No, strela je već bila odapeta. U godinama koje su prolazile Ćopić je polako ostajao bez prijatelja i angažmana, izopšten od partijskih struktura kao pisac, marginalizovan skroz kao čovek i umetnik. Na kraju kao prvoborac i nosilac spomenice je i isteran iz Partije. Ćopićevo nedvosmisleno narodnosolobodilačko uverenje je i na ovaj način dovedeno u pitanje. Shvativši mnogo pre svih da će zemlju svojom bahatošću rasturiti „drugovi“ koji su je stvarali, odlučio se za samoubistvo skokom sa mosta, 26. marta 1984. godine.

Praktično javno streljan i pogubljen mnogo decenija ranije Ćopić je možda verovao da će ovaj njegov zlosrećni čin biti opominjući i otrežnjujući. No, tadašnja štampa je vrlo šturo i gotovo pri dnu strana objavila vest o tragičnoj smrti jednog od najtiražnijih i najomiljenijih pisaca posleratne Jugoslavije. Smrt čoveka koji je uspevao svakoga da nasmeje i dirne, nikoga nažalost nije dirnula. Bar ne javno. Čudnom igrom sudbine najveći deo svog života Ćopić je proveo u beogradskoj ulici Maršala Tita, a za svoj poslednji čin izabrao je most koji se i danas kolokvijalno zove Brankov. I to ne po njemu.

Dok se mi trenutno zamajavamo uzaludnim raspravama o promeni beogradskih ulica ili izgradnji spomenika Stefanu Nemanji suština nam promiče ispred očiju. Dakle, potpuno je nebitno da li spomenik Nemanji stoji na jajetu, čiji krst nosi, da li je visok 32 ili 100 metara, pravo pitanje za ovu vlast je odakle vama pravo da podižete spomenik jednom Nemanji. Ko vas je za to ovlastio. Da slučajno hoćete da podignete spomenik Tijani Ajfon to bi bilo skroz razumljivo. Ona je prirodni deo vašeg stvaralaštva i kulture. To je vaš nivo u svakom smislu. Ali na Stefana Nemanju nemate pravo. Vi koji ste ovaj narod toliko degradirali i ponizili kao nijedna vlast do sada. I izgradnjom baš ovakvog spomenika javno se sprdate sa njegovom istorijom. Slično je i sa imenima ulica. Mogu se zvati kako hoće ako smo dozvolili da Beograd više ne bude prepoznatljiv i naš, da njime upravljaju i o njegovom izgledu odlučuju sumanuti seljoberi i nikogovići. Isto važi i za Srbiju. Suština je da su nam i grad i državu naprednjaci potpuno devastirali, a istovremeno nam bacaju kosku da se do sudnjeg dana međusobno raspravljamo o, u ovako razvaljenoj zemlji, potpuno nebitnim stvarima.

Upravo toga se užasavao i sam Ćopić. I zbog toga se kao dokazani revolucionar zalagao za evoluciju. Nama je evolucija danas potrebnija nego ikada. Kao neophodan dokaz da, ipak, imamo kičmu i da nas nisu skroz zgazili. Potreban je samo mali napor da se ponovo uspravimo. Ćopić nas je naučio da orlovi rano lete, ali ako dozvolimo da im se i dalje veštački potkresuju krila nikada neće poleteti. Naš nagon i potreba za uspravljanjem ostaće tako bez potrebnog odjeka, kao gluvi barut u bašti sljezove boje.