PIŠE ARHITEKTINA KĆI: Klijent

Kroz drveće prolaze sunčevi zraci, miluju moj dekolte, mirišu na kraj leta i teraju misli na pogrešnu stranu.

To je ono „Opet jesen...pa sve ispočetka...pa hladno...pa kiša pa šta ću ja AKO se desi ovo ili, ne daj, Bože, ono...i tako u krug na ringišpilu tog lebdećeg staha čujem neki glas".

„Doktorka, jeste to Vi?!” Prilika mi ozbiljno zaklanja sunce, ali brzo otvaram oči jer godinama me niko nije tako oslovio. Ugledam dobro poznati lik od koga su ostali samo obrisi lepih crta lica. Brzo prihvatam pruženu ruku i na pitanje „Sećate me se?”, odgovaram „Naravno..., i znaš da smo generacija i da smo se odavno dogovorili da mi ne persiraš.Ne nosim više beli mantil...doktorka nikad nisam bila”.

„Da,sem za nas sa odeljenja”,odgovara blago se osmehujući.Sramežljivo pita da li smeta, kažem da ne smeta,jer onaj koga čekam i onako neće doći.

„Čitaš knjigu na francuskom”, primećuje.

Potvrđujem imislim kako ga je bolest pojela. Kada smo se prvi put sreli,imala sam deset godina manje i radila na klinici za lečenje od AIDS-a.

On je tada saznao da je zaražen i lekari su ga poslali u moju ordinaciju da se posavetuje sa psihologom. Čim je ušao, počeo je da viče kako neće da sluša glupe priče kako se sa tim živi i da će se ubiti čim dođe kući.

Rekla sam mu da je to u redu, jer je to njegovo pravo.

Iznenađeno me je pogledao.Valjda je mislio da ću ga moliti da to ne uradi. Neee, prijatelju, na ovom odeljenju stvari funkcionišu drugačije. Ovde niko nikom ne pametuje i niko nikog ne osuđuje.

Kada je konačno spustio gard i počeo da priča, mislila sam „Božeeee, kako je lep, pametan, elokventan, lepo obučen i nikad ne bih posumnjala da je zaražen”.

Saznala sam da je visoko obrazovan, situiran, heteroseksualan i da je jedan pogrešan potez bio dovoljan da sebi upropasti život. Upijao je svaku moju reč. Zenice su mu se širile od frapantnih podataka koje sam izložila.

"Ja nisam ovde da dajem lažne nade, pred tobom je teška borba. Primio si od života udarac u pleksus, ali nisi slabić, moramo da nađemo mehanizme za borbu”.

Ordinaciju je napustio odbacivši ideju o samoubistvu i molećivo gledajući i čekajući potvrdu da može opet da dođe. Nije došao.

Bolest je mirovala, HIV je bio pod kontrolom. Sada, dok nervozno pali cigaretu, kaže: „Znaš, spasila si me onog dana”. Upitala sam ga: „Ok, hoćemo da pričamo formalno ili suštinski?”.

Kao iz topa kaže: „Sa tobom uvek suštinski, sve ostalo je gubljenje vremena”.

Priznaje da ima faze, da se leči ambulantno, hospitalizaciju izbegava, u fazu AIDS-a ušao je pre nekoliko godina. Otuđio se od ljudi. Nikada nikome ništa nije rekao, čak ni roditeljima. Bolje da odbaci on njih nego obrnuto, smatrao je.

Preselio se u kuću sa dvorištem, sluša mirniju muziku i dosta čita.

„A, ona devojka?”, pitam ja. Usne mu se krive u blag osmeh, kaže: „Nisi zaboravila”.

Objašnjava da se distancirao od nje bez objašnjenja, da je ona to teško podnela, ali skoro je čuo da se udala i da ima bebu.

Posmatram ga pažljivo. Govorimirno, bez gorčine u glasu, ali vratne žile su napete da ne bi dale knedli u grlu da proizvede suze u očima. Odjednom ustaje... puno me je zadržao… na brzinu se pozdravlja i žurnim korakom ide uzbrdo.

I dok sedim i mislim kako se sa kartama koje mu je život dodeli otrudi da odigra što bolje, i kako je Ona verovatno tada mislila da imadrugu i da ju je šutnuo, a nije svesna da je hteo da je poštedi, čujem ga kako dovikuje: „Hej, doktorka, taj što nikad neće doći, ne zna šta propušta!”.

Šeretski se smeje, uzvraćam osmehom i pomislim „Nije važno što neće doći, važno je da prestanem da čekam”.

Opet uzimam u ruke originalnu verziju romana Ane Gavalde i nastavljam da čitam, dok Dorćol lagano već prekriva sumrak.