JAHANJE KAO STIL ŽIVOTA Ljubav koja spaja sirotinju i bogataše živi i u Beogradu

Međutim, za razliku od onih koji krase mnoge svetske prestonice, u beogradski hipodrom tkanje vremena uplelo je posebnu priču. Priču u kojoj je ljubav prema konjima izbrisala ambis koji odvaja sirotinju i bogataše, gladne i site i spaja ih u jednu dušu.

Ljubitelji ovog sporta u jahanju se mogu oprobati baš na Beogradskom hipodromu, na kojem već godinu dana aktivno funkcioniše konjički klub "Prestiž" koji je osnovala dugogodišnja jahačica Nina Šobota.

Za Direktno.rs o konjičkom klubu, jahanju, ali I finansijskoj situaciji i društveno-socijalnim problemima razgovarao je Mihajlo Vasić, bivši trkač, a dugogodišnji trener.

Rekreativno jahanje

U školi rekreativnog jahanja "Prestiž" uči se kako da se vlada konjem i određenom situacijom. Ali to nije ni blizu pravog jahanja. To je već duži proces, jer konj i čovek moraju da postanu jedno i za to je potrebno vreme, ali i godine.

- Postoji više vrsta jahanja, kao i stilova. Jedan od najprimenjenijih stilova u svetu je engleski jahački stil. To je takmičarki, olimpijski, opšte prihvaćeni i najpravilniji stil jahanja. Pored njega, postoje razni stilovi - od kantri do vestern jahanja. Rekreativce učimo engleski stil jahanja, jer iz njega proizilaze druge jahačke discipline. Nakon završenih 30 časova, kasnije sebe pronalazis u smislu da li ćeš biti jahač trka ili ćeš možda biti dobar štalski momak. Prvenstveno rad sa konjima je ozbiljan zanat i ne uči se tek tako, te od ličnosti zavisi da li će da se bave konjem i mimo jahanja. Ti prvi časovi se održavaju na Beogradskom hipodromu, jer je potrebno naučiti kako da vladaš životinjom od 500, 600 kilograma u zatvorenom prostoru manježu - priča Vasić.

U rekreativnom jahanju prisutne su sve rase konja koje su dovoljno karakterno mirne da svi mogu da ih jašu - punokrvni engleski konj, hanoverian... Takođe, za školu jahanja nabavljaju se bivši trkački konji koji su dovoljno mirni da rade taj posao, ali postoje i trkački konji koje jahač za nekoliko meseci prilagodi da odgovara početnicima u rekreativnom jahanju.

Sport kao način života

Sedma ili osma godina je idealna za decu da ostvare kontakt s konjem. Deca se ne plaše, odraslima je teže da ostvare kontakt s konjem.

- Sa sedam godina krenuo sam da se bavim jahanjem. Kao junior takmičio sam se u preponskom jahanju, a sa 14,15 godina prešao sam u profesionalne trke. Posle nekog vremena, kada nisam imao dovoljnu kilažu da jašem, postao sam trener, čime se bavim i dan danas - prepričava bivši trkač.

On napominje da je idealna kilaža za džokeja 52 do 53 kilograma, i za muškarce i za žene.

- Ljudi moraju da shvate da je jahanje vrlo naporan sport u kojem postoji dosta odricanja. Oni koji se njime profesionalno bave moraju da gladuju, nemaju profesionalni život. Treninzi im oduzimaju skoro ceo dan, jer traju oko šest, sedam sati, nekad znaju i po osam ili devet. A kako bi održao određenu kilažu, potrebno je da jedeš samo salate, piješ vodu i naporno treniraš, zbog toga mnogi jahači nakon završene karijere teže i preko 100 kilograma - dodaje Mihajlo.

Interes države i ubijanje tradicije

Svuda na zapadu postoje visoke jahačke ili trenerske škole koje traju tri godine po čijem završetku se postaje licencirani jahač ili trener.

- Takve škole kod nas nažalost ne postoje, ali imamo dobru tradiciju trenera i jahača koji te dovedu do tog nivoa. Ima nas jako malo, jer ovaj sport nije u interesu države. Državu više ne zanima konjički sport, jer ne vide interes u njemu, što meni nije jasno kako, kad je ona treća privredna grana u Francuskoj - pita se bivši džokej.

"Nekada si imao reklame o trkama i tribine su bile prepune, a sada što bi neko dao svoje dete da bude jahač kad misli da je to samo gubljenje vremena, a ne profesija od koje može da se živi mnogo bolje od ostalih sportova", priča Vasić.

- Ljudi smatraju da je konj ono što su videli na ulici, što tera neke kočije ili što stoji u štali kod njegovog dede na selu. To nema nikakve veze sa sportom. Ovo je ozbiljan sport, gde su zastupljeni profesionalni jahački konji i džokeji, ali naš narod nije edukovan i nema pojma o čemu se radi iako imamo najstariji objekat na Balkanu - kaže on.

Terapijsko jahanje

Na hipodromu postoji mogućnost terapijskog jahanja. U većini slučajeva konji su obučeni i odabrani posebno za terapiju pre nego što su integrisani u program. Terapijski programi biraju konje bilo koje rase za koje smatraju da su mirni, uravnoteženi, nežni, uslužni i dobro obučeni, kako pod sedlom tako i na zemlji.