Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

Rodoljub Kubat

29. 05. 2022. 16:10 10

TASO VELIKI: Gromovnik u oluji

Malo je bilo tako živopisnih ličnosti u istoriji naše Crkve, kakav beše Taso. Od biblijskih likova mogao bi se porediti sa mnogim: Jeremijom, Jonom, Jovanom Krstiteljem i drugim. Ipak, najviše je podsećao na proroka Iliju, vatrenog borca za pravu veru i gromovnika.

Dok bi držao govore, sticao se osećaj da mu iz retke brade sevaju munje. Imao je oštar jezik, ali blage oči i krotak pogled. Onako krupan, nezgrapan tutnjao je zemljom Svetog Save. Po rođenju Srbijanac, po opredeljenju Ercegovac. Po viđenju učenika, bio je naš. Težak, ponekad naporan, svadljiv i razdražljiv, ali to nikom nije smetalo. Tako smo ga doživeli od početka, tako je i ostalo do kraja.

Silan beše Taso u svemu što je radio. Bilo da piše, bilo da peva, bilo da hodi. Prema njemu čovek nije mogao biti ravnodušan. Taj vatreni prorok naših dana, neodoljivo je podsećao na starozavetne proroke. Ne, nije on bio dvorski prorok, poput Bulovića, Perića, Perovića i ostalih lažnih proroka, spremnih da suže svakoj vlasti. Kod njega se desila neka čudna identifikacija sa prorocima. Reklo bi se na podsvesnom nivou. Nije Taso nikog oponašao, sem delom imenjaka - Atanasija Velikog. On je biblijski um stekao čitajući i živeći Pismo. Pismo je i prevodio, pod stare dane išao da uči jevrejski u svetom gradu - Jerusalimu. Proroke nije prevodio, a ipak ih je živeo. To što biblisti danas nazivaju aktualizacija Pisma, upravo je to bio Taso.

Drevni oci su u svojim tumačenjima posebno naglašavali taj fenomen. Ipak, niko to nije radio tako majstorski kao sveti Jovan Zlatousti. Sa neobičnom pronicljivošću, retorički i poetski bezprekorno Zlatousti je oživljavo biblijske ličnosti i dovodio ih u neposrednu vezu sa stvarnošću. Caricu Evdoksiju, Zlatousti je u jednoj besedi nazvao Irodijadom. Kada su vlasti jednoj uglednoj udovici oteli vinograd, on je to poredio sa Ahavovom otmicom Navutejevog vinograda. Taso je po temparamentu bio sličan i Zlatoustom. Još više mu je ličio u kritici vlasti i nemoralnih popova.

Kritika vlasti i pokvarenog sveštenstva potiče još od proroka. Osija je za sveštenstvo govorio: „Družina je sveštenička kao četa koja dočekuje ljude, ubijaju na putu u Sihem, čine grdilo“ (6, 9). Na vlast su se obrušavali redom: Isaija, Jeremija, Jezekija, Amos, Mihej ... Ni sveštenstvo nisu štedeli. Kao i proroci, Taso je sumnjičavo gledao na svet prepun idola. Za razliku od mnogih proroka, on nije samo pisao nego i delao. Upravo tu neodoljivo podseća na proroka Iliju.

U Ilijino doba, Izrail se kao retko kada u svojoj istoriji klanjao idolima. Biblijski pisac za to je naviše osuđivao caricu Jezavelju, tirsku princezu i ženu cara Ahava. Ahav je pak bio umereniji i obazriviji, ali Jezavelja je bila vatreni pobornik hananskih kultova. Trougao Ilija - Ahav - Jezavelja, uveliko je podsećao na trougao Taso - Slobodan Milošević - Mira Marković. Kao što je prorok kritikovao carski par nekada, Taso je kritikova crvene vampire devedesetih.

Sličnost sa Ilijom se ogleda i u njegovom odnosu prema istinskoj veri, i ne samo to nego i načinu kako se obračunavao sa protivnicima. Poznato je da je Ilija zaklao 400 Vaalovih proroka na Karmilu. Taso nije klao nožem, nego rečima. A reči mu behu oštrije od noža. U svojoj jarosti znao je da pretera. Bog zna šta bi sa protivnicima činio da je živeo u Ilijino vreme. Daleko od toga da je Taso bio zao, naprotiv.

On je bio revnitelj za veru. Nije bio ni ideolog, koji od sopstvenih vizija ne vidi čoveka. Bio je jednostavno prorok i gromovnik. Istini za volju drugačiji nije ni mogao biti s obzirom na temperament koji je posedovao i uslove u kojima je živeo.

Taso se mlad zamonašio. Istinsko monaštvo jeste nastavak starozavetnih proroštava. Biti u svetu, ali ne od sveta. Taj usud ga je pratio celi život. Kritikujući vlast, sinodalce i lažne patriote, rešio je da ode na svoj Horiv. Beše to Ercegovina. Kada je stigao u zemlju Svetog Save (kako je sam govorio), susrelo ga je nešto slično Iliji na Horivu. Naime, prema biblijskim kazivanjima, kada je Ilija stupio na Horiv desila se jedna neobična scena.

Ilija je boravio u pećini, a onda ga je pozvao Bog: "A On reče: Iziđi i stani na gori pred Gospodom. I gle, Gospod prolažaše, a pred Gospodom velik i jak vetar, koji brda razvaljivaše i stene razlamaše; ali Gospod ne beše u vetru; a iza vetra dođe trus; ali Gospod ne beše u trusu; iza trusa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak. Kad to ču Ilija, zakloni lice svoje plaštom i izašav stade na vratima od pećine. I gle, dođe mu glas govoreći: Šta ćeš ti tu, Ilija?“ (3Car 19, 11-13).

Kao što je Ilija tražio Boga na Horivu, tako je Taso otišao u Ercegovinu. Iliju je Bog poslao da se vrati, Tasu da ostane. A koliko je vetrova i zemljotresa protutnjalo krševitom Ercegovinom, to ni Taso nije mogao izbrojati. Bio je on tu bitke sa svojim i sa tuđinom. Ipak, taj „tihi i tanki glas“ ga je najviše držao u pokornosti. Ipak od Ercegovine je još više voleo Kosovo, najveće srpsko svetilište. Za njega, to nije bilo polje kao svako. Bilo je to polje „nad kom je nebo“, i polje „pod kim je nebo“.

Popina pesnička vizija Kosova, kao srpskog Jerusalima, poklapala se sa Tasinim teološkim viđenjima. Kosovo je bila reč koju je nosio, slika koju je gledao, poj koji je slušao... U njemu je on gledao viteške grobnice, i junake „koji žive dokle sunce grije“.

Ipak se je stalno vraćao Ercegovini, manastiru Tvrdoš i svetom Vasiliju Ostroškom. Tu je nalazio snagu za dalje podvige. Sedeo bi nekada zamišljen na obali Trebišnjice, gledajući odraz meseca u bistroj vodi. Tu je zidao i gradio pa se jednom sa zidine strmoglavio. Dugo je posle nosio beli ovratnik. Čudom Božijim ostao je živ.

Para nikada nije imao, odao je pocepan. Na to se nije obazirao. Veliki podsterek bio mu je Đedo, cetinjski Mojsije. Sav život su bili kao braća, sinovi istog groma. Često su se međusobno šalili i začikavali. Tasa je tu prednjačio. Međutim, Đedo je bio prefinjeniji šaljivčina. Dobro je poznata čuvena anegdota, kada je Taso našao neko ranjeno magare na ratištu. Beše mu žao živog bića, pa reši da mu potraži ećima. Doktori ga vidali,, kaluđeri čuvali, Taso pitao. Na kraju oporavi se magare i stane na noge. Taso ga je svuda vodio sa sobom. Jednom prilikom neko ih slikao. Slika dospe do Đede. Kada ju je video, samo upita: Ko je ovde Atanasije?

Imalo bi se još mnogo toga pričati o Tasi, taman knjiga da ne stanu u celu Ercegovinu. Ali ima stvari koje se ne mogu prepričati, niti shvatiti. Samo oni koji su poznavali Tasu, mogu delom odgonetnuti tog bogoslova -diva. To su, naravno, njegovi učenici. Imao ih je više nego Ilija. Doduše, Ilija se pred svojim živ uzneo na nebo, bacivši mu proročki plašt. Tasu niko nije video da se uzneo živ na nebo, ali svi veruju da je na nebu, i odozgo i dalje baca gromove.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 10

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se


Svakodnevica

Zoran Živković [17.08.2022.]




Anketa

Šta će košarkaši da urade na Evrobasketu?

Rezultati

Video dana

Nevidljiva barijera