Dva razvoda Bikovićevih roditelja: "Shvatio sam bizarnost"

Odgovarajući na pitanje o fenomenu uspeha serije i filma „Južni vetar“, gde igra lik antijunaka Petra Maraša, koji od sitnog kriminalca postaje moćni narkobos, Biković je rekao da nije očekivao da će serija biti takav hit i najgledaniji projekat u čitavom regionu u zadnjih deset godina. Karte za premijeru nastavka filma u Puli su prodate sedam dana ranije, pa je Biković rekao da je dobio nagradu čim je sleteo iz Moskve u Pulu – kada je čuo tu informaciju. Oduševljen je, kaže, što je i hrvatska publika film prepoznala i dala mu takav tretman koji je mogao samo poželeti.

Trenutno je angažovan na novom filmu legendarnog reditelja Slobodana Šijana, koji je režirao filmove „Maratonci trče počasni krug“ i „Ko to tamo peva“. Šijan nakon sedamnaest godina snima novi film i upravo Biković u njemu igra glavnu ulogu.

Reč je o crnoj komediji, žanru u kom je Šijan majstor, otkrio je Biković, dodavši da je saradnja sa Šijanom divna, „bez obzira na to što je u ozbiljnim godinama“.

„Jer je zadržao dečji duh, zadržao je taj kliker lomljenja pravila, tako da je dragoceno gledati kako mu mozak radi kada snima film i kako dolazi do novih ideja i što primećuje“, kaže Biković.

Uspeh u Rusiji

Biković je u Rusiji snimio već 12 filmova i deset sezona raznih serija, a između ostalog igrao je glavnu ulogu u ruskom filmu „Sluga“, koji je samo u bioskopima gledalo 12 miliona ljudi.

To mu je u Rusiji donelo status prave zvezde, a dobio je i državljanstvo i glavnu nagradu Ruske Federacije koju dodeljuju umetnicima i koju mu je lično dodelio Vladimir Putin.

Dolazi iz netipične porodice, njegovi roditelji su se dva puta venčavali i rastajali, a on i 16 godina stariji brat, koji je iguman u manastiru, rođeni su u dva braka istih roditelja.

Biković to, kako je rekao u emisiji „U svom filmu“, nije sasvim shvatao. Zatekao se, kaže, u tome, kad se rodio – njegovi su već bili razvedeni drugi put. Tek kasnije, kada je odrastao, „shvatio je koliko je to bizarno“.

„Mislim, njihova neka želja i potreba, oni su se voleli zaista, ali nisu umeli jedno s drugim. To je neka lekcija za mene, da čovek treba da nauči da postoji s tom osobom koju voli, da je to projekat, da je to rad na tome, to je odricanje, kaže i zaključuje da se čovek mora odreći dela sebe da bi mogao da stvori prostora za drugu osobu.

Duhovnost i gluma

Na pitanje koliko mu znači duhovnost koju rado ističe kao svoju vrednost i potrebu, Biković kaže da su ga, kada je upisao fakultet, pitali: „Zbog čega se bavite ovim?'“.

„Pedagog nas je to pitao. Ja sam shvatio, sad ako kažem istinu, zvučaće infantilno. Istina je, volim da budem u centru pažnje, da me gledaju i da ja kontrolišem šta osećati, da budem neko drugi, da se osećam kao da mi je napumpan ego i tako dalje. Shvatio sam da ovo zvuči mnogo ružno, šteta što je istina. Moram da promenim tu istinu. Imam neku ružnu istinu o sebi i moram da je promenim, moram da promenim odnos prema tome i prema sebi. Tada sam shvatio, šta bi moglo biti nešto drugo za šta da se uhvatim? I onda sam rekao: „To je zato što se volim da igram, što je takođe istina. Malo manje ružna od ove ranije.“

Svojoj ljubavi prema igri odlučio je, nastavlja, da da odgovor, ili postavi neka pitanja, kako bi dao doprinos osmišljavanju realnosti, shvatanju sveta, piše HRT.

„Da nekako ta publika ode obogaćena zbog nekog mog rada koji sam proveo s rediteljem i kolegama, zbog našeg kolektivnog rada da odu s te predstave s nekim zrnom svetlosti ili blaga koje smo im mi prokrijumčarili“, objašnjava.

Na pitanje koja je njegova uloga kao umetnika i kao promotera svoje zemlje, ali i nekoga ko podstiče dobrosusedske odnose, Biković je rekao kako veruje da će vreme pokazati „da mi nemamo kuda nego da idemo ka kontaktu, i ma koliko to sad zvučalo daleko i naivno, ka ljubavi, jer je na drugoj strani vrlo crna perspektiva“.

„Druga strana je autodestrukcija“, poručuje.