Maja Žeželj o mužu kolegi i prijateljstvu sa Natašom Jeremić i Milicom Nedić

Za “Super TV” pričala je o karijeri, porodici, koleginicama i adrenalinu.

Kada ste, bez cenzure, bili najslobodniji u izboru vesti?

- Dok mogu da stanem iza toga što govorim, ja radim. Kada se te dve ravni ne poklapaju, moj posao gubi smisao. Nisam bila u situaciji da mislim jedno, a radim drugo. Kad god se to desilo, ja više nisam radila. Bilo je i dužih vremenskih perioda kada nisam radila na televiziji i tada sam se bavila nekim drugim stvarima. To je bio moj izbor i ni u jednom trenutku nisam zažalila. Čak ni onda kada je bilo pitanje da li ću ikada više raditi posao koji volim.

Čiji informativni program gledate i uvažavate?

- Moj posao zahteva da pratim veliki broj informativnih programa. I dobrih i loših, i naših i stranih, i onih koji mi se dopadaju, ali i onih drugih... Kod kuće me pitaju: “Je l’ baš moramo ovo da gledamo?“ Volim da čujem informaciju, da čujem nešto novo, ne volim presipanje iz šupljeg u prazno i emisije koje služe samo da bi se popunilo vreme. Ružno je kada čujem i vidim vređanje i laž i zaista mi nije jasno koja je svrha toga, a plašim se kad vidim čemu to vodi. Ne razumem i žao mi je kada vidim čemu služi televizija. Toliko toga bismo mogli da dobijemo i da idemo napred, ali mi nepogrešivo biramo nešto drugo.

Jeste li u kontaktu sa vašim nekadašnjim koleginicima sa RTS Milicom Nedić i Natašom Jeremić?

- Mnogo volim i Natašu i Milicu. S Natašom sam radila godinama pre RTS-a, s Milicom deset na RTS-u i divno smo se slagale. Apsolutno se ne sećam da smo imale bilo kakvih nesuglasica. Ikada. Hiljadu puta smo se dogovarale da se vidimo, s Natašom sam i uspela nekoliko puta, ali ne koliko smo planirale. S Milicom sam radila prvi Dnevnik posle povratka iz bolnice i borbe za život, i njen zagrljaj posle tog Dnevnika nikada neću zaboraviti. Stvarno sam imala sreću da radim sa divnim ljudima.

Da li i dalje vođenje emisije u vama izaziva specifičnu dozu adrenalina?

- Naravno. Ne verujem u otaljavanje bilo kog posla. Kad ne bude ljubavi, volje, uzbuđenja, vere, prestaću da radim ovaj posao. Meni i dalje “kulja para iz ušiju“ kad nešto ne ide kako treba, srce mi lupa kad se nešto nepredviđeno desi, a kad pogrešim - sramota me da izađem na ulicu dok ne dobijem priliku da to ispravim.Radili ste na 3K, TV Politika, BK TV, B92, RTS 1. Gde ste imali priliku da najviše profesionalno napredujete?

- Na svakoj od televizija gde sam radila naučila sam mnogo. Sve te televizije bile su prve po nečemu dok sam radila na njima. 3K - prva koja se pojavila posle života u kom smo imali samo dva televizijska programa - prvi i drugi. Politika je, zajedno sa Studijom B, po gledanosti bila prva gradska televizija. BK - prva po mnogo stvari, i za priču o BK potreban je poseban razgovor, sa svim ljudima koji su tu radili. B92 - prva po istini i hrabrosti. RTS - prvi po gledanosti… Zaista je bilo zanimljivo biti upravo tu, upravo u tom periodu. Sve televizije koje ste naveli donele su nešto novo, pre svega zbog ljudi koji su na njima radili.

Kako vidite trenutnu medijsku scenu Srbije?

- Haotična je. Dobro je što ima mnogo izbora, ali ne valja što nismo naučili kako da biramo. Televizija je opasna i moćna igračka, a mi nemamo uputstvo za korišćenje. Još gore je što nemamo svest o tome da nam je to uputstvo uopšte i potrebno, a još manje o tome šta i koliko ne znamo. Možda znamo da prikupimo novac, ali ne znamo da taj novac dalje usmerimo - u pravljenje kvalitetnog programa. Šteta. Kada bi se dopustilo da srazmera bude barem pola-pola: pola onoga što neko misli da je dobro i pola onoga što zaista jeste dobro, televizija bi imala drugačiju ulogu.

Vaš suprug Ivan Stanković radi emisiju “Šta sam tebi - ko sam sebi” na K1. Kako ocenjujete emisiju?

- Iznenadio se kada su mu ponudili da radi emisiju. Razmišljao je da li da uđe u tu priču. Ali Ivan može da odoli svemu, osim iskušenju. Dopada mi se kako razgovara sa gostima, kako ih sluša i iz odgovora izvlači nova pitanja. Uspeli su da u emisiji naprave atmosferu u kojoj nam ljudi koje znamo iz medija godinama unazad daju nešto što nikada ranije nisu. Razgovori su topli, prijatni, prijateljski, drže pažnju. Prošarala bih možda nekim materijalom koji bi bio ilustracija toga o čemu ljudi pričaju.

Da li ste već zajedno radili neki projekat?

- Poslednjih godina radim na kompleksnom, teškom i zahtevnom projektu – pokušavam da pratim školovanje svoje dece. Ne zbog dece, deca su dobra. Sistem je užasan. Pre svega - deca pate, nastavnici ne mogu da se bave svojim poslom, roditelji pokušavaju da vade fleke... Nije bilo dobro ni kad sam ja išla u školu i zaista ne mogu da razumem da baš niko, nikada nije uspeo da reši taj nerešivi problem. Lena je sada izašla iz ovog sistema i osećam veliko olakšanje zbog toga, čini mi se i ona. Vidim da joj je zanimljivo i da sada priča o školi mnogo više nego ranije. Marijan je još uvek na robiji i svako ko ima dete u osnovnoj školi, u ovim uslovima (ne mislim samo na novi korona virus ), razumeće zašto ovako govorim.

Pričam o sepsi da osvestim ljude

Pre deset godina ste upali u septičnu komu, kada su se lekari borili za vaš život. Pre nekoliko nedelja ste u jednoj emisiji javno pričali o tome i pokazali fotografije kako ste tada izgledali…

- Svakog 13. septembra u svetu se obeležava Dan sepse. Osećam da je veoma važno da govorim o tome koliko je neophodno prepoznati sepsu odmah na početku, jer se tada dobija dragoceno vreme koje bukvalno znači život. Važno je i zatvoriti sve ulaze u organizam bakterijama, virusima, gljivicama koji mogu da izazovu sepsu, a ona se ne dobija samo u bolnici, posle operacije… O sepsi malo znamo, a prisutna je više nego što možemo i da zamislimo, iako je danas 21. vek. Svaka rana ili ogrebotina mogu da naprave problem kod ljudi koji su na bilo koji način imunokompromitovani ili osetljivi. Pričam o tome šta mi se desilo u nadi da moja priča može da pomogne, makar jednom čoveku.