Ognjenka Lakićević: Nije sve poezija, valja imati i dušu

Motivaciju za prve reči napisane na bledoj hartiji, rođena Beograđanka pripisuje kombinaciji genetike, okruženja i odrastanja, senzibiliteta, i neophodnosti da se kreativno izrazi.

"Kada sam odrasla, preispitala sam sve te stvari koje su se podrazumevale iz detinjstva i jedino što je sigurno jeste da je to deo mene, pored muzike i crtanja", rekla je u intervjuu za Direktno.rs Ognjenka Lakićević.

Na Vaš Fejsbuk profil često “lepite” isečke pesama i razne misli vredne diskusije. Sa olovke i papira prešli smo u svet kompjutera, da li Vaš “zid” na neki način predstavlja vrstu dnevnika u čija slova sada svako ko Vas doda za prijatelja ima pristup?

- Jeste vrsta elektronskog dnevnika, ali ne privatnog, iako ličnog. Nešto kao što mi je bila školska tabla ili klupa u danima kada sam u školu išla. Stalno sam imala potrebu nešto da delim. Fejsbuk je svaštara, deli se svašta, od po meni preintimnih stvari, zastupljeno je sve, od ekstremnih vidova samopromocije i građenja neke fasade imidža, za nekog je Fejsbuk samo oglasna tabla, neko postuje fotke koje ga prikazuju onako kako on sebe zamišlja, neko svoje odsustvo autentičnosti maskira deljenjem citata motivacionih poruka i gluposti sa interneta, dok negde vidim čestice duhovitosti i smislenosti i angažovanosti - sve zavisi od ljudi. Svakom je potrebna publika, ispada tako. Na svom Fejsbuku pokušavam da pravim mesto na kojem volim da budem, mesto na kojem beležim detalje života i sveta koje su u mom fokusu, bez ulepšavanja stvarnosti ali i bez besmislenog mračenja i iskaljivanja frustracija. Ipak, stvari moraju da su mi prvenstveno zabavne. Ako je još nekome dobro tu, dobrodošao je. Ne volim kada me preozbiljno shvataju. Ono što pišem, makar samo i pesmu kada postujem, lično je, ali nikad ne prelazim u privatno, to privatno je stvarno za najuži krug.

Šta je poezija za Vas?

- Podne na bazenu, demonstracije, ljubav, bliskost, prodavac u supermarketu, požari, socijalna nepravda, povratak kući s posla, psi na ulici, zamišljeni razgovori, sve šta vidim, sve o čemu razmišljam, postavljanje pitanja, povezivanje slika spolja i iznutra. Verbalizacija života, odnos jezika i osećanja, način da preživim jer uvek nađem smisao kada pišem.

Kako vidite scenu današnjih, mladih pesnika? Šta joj nedostaje, a čega ima na pretek?

- Trudim se da se ne bavim takvim ocenama. Čitam šta mi se dopada. Da bi nečega nedostajalo ili ga bilo na pretek, morala bih da znam u odnosu na šta, a ovo je novo vreme, novi izraz, nove forme, i to je sve dobro, možda i malo previše instant. Skromnosti, naivnosti i nevinosti jedino nikad nije dovoljno, kao ni rada. Jer, ipak nije sve poezija, mora dosta da se radi na njoj da bi bila dobra. A nekako i valja imati čistu dušu. Za ostale vrste umetničkog izraza je izgleda to manje važno.Kojim knjigama se često vraćate?

- Retko se vraćam istim knjigama, prekratak mi je život da pročitam sve šta želim. Možda "Talasi" Vidžinije Vulf i "Gospodin Kogito" Zbignjeva Herberta. Nekad i "Ježevoj kućici" i knjizi "Dobro drvo", da se podsetim iskonskih vrednosti. Jedino što pod obavezno svake godine pročitam, da iznova preispitam svoje etičke koncepte, jer u etici ne sme ništa da bude zastarelo i prašnjavo ili porazumevajuće, kao i da odam priznanje jednom od po meni najvećih dela jeste "Maus" Arta Špigelmana.

Šta inspiriše Vašu stvaralačku individualnost?

- Preosetljivost na život.

Držite radionicu “Anonimni pesnici”, kako je ona koncipirana i koliko je značajna za Vas?

- Držim tu radionicu još od 2014. godine, počela sam u Domu omladine. Osnovni je koncept da komentarišemo donete pesme, dajemo sugestije, ohrabrujem, savetujem, preporučujem šta da se čita, ali na svakom pojedinačno je koliko će sebe dati, koliko će promisliti o sugestijama koje je dobijao, koliko će raditi, jer rad i čitanje su ključni.  I eto, ako se uspeh meri po zbirkama i nagradama, iako u to nisam sigurna, možemo reci da je do sada radionica bila uspešna.

Možemo li u skorije vreme da se nadamo novoj zbirci?

- Ne, naravno. Pa tek sam objavila ovu! Potrebno je sad resetovanje celog sistema, onda da živim, da vidim šta ce mi najviše okupirati pažnju, a onda da napravim presek.Novi singl i obeležavanje 20 godina benda Autopark

Pored pisanja poezije, Ognjenka piše i za bend Autopark, koji je osnovala zajedno sa svojim prijateljima, a čije su pesme doprele do najnežnije i najživlje gradske publike.

Frontmenka Autopark smatra svojom najvažnijom delatnošću, a ovaj bend ove godine obeležava 20 godina od osnivanja, povodom čega su objavili i novi singl "Nije moja stvar".

- Svako sećanje na početak Autoparka je prevelika romantizacija a premalo tačnih informacija. Što se inspiracija tiče, bar kada su u pitanju tekstovi koje ja pišem (nekad i naš gitarista Nikola piše), inspiracija je isto kao i kod ove 'obične' poezije, život sam. Inspirisane su ljubavlju, protestom protiv nepravde, borbom, lepotom, tugom, zavisno od same muzike i od stanja u kojem pišem određeni tekst, okolnosti u društvu, okolnosti u meni - zaključila je pesnikinja.