Slavko Štimac: Trudim se da setu izbacim iz svojih emocija

U svet glume ste zakoračili kao mladi. Bili ste omiljeno jugoslovensko dete, a kasnije i glumac. Da li ste jugonostalgičar?

- Trudim se da setu izbacim iz svog razmišljanja i emocija. Ali realnost je da sam ja generacija koja je odrasla i formirana u Jugoslaviji. Putovao sam i radio, kakav je slučaj i dan danas, od Jesenica do Đevđelije. To je prostor koji je u meni. Ne mogu da lažem. Svako ko priča suprotno možda ima neki problem. Ja sam iskren u svojim osećanjima. Ne mogu da me neko menja kao odraslog čoveka. Znam gde sam odrastao, ko su mi prijatelji i kakve sam odnose imao sa ljudima i kakve imam dan danas. U tom smislu, to je satavni deo mene kao bića.

I upravo kada pričamo o tim iskrenim osećanjima, koliko je onda istina dobra? I da li je tačna ona floskula da istina stvarno boli?

- Čovek ne treba da radi lukave postupke u smislu da loše radi ljudima. Ali da treba prećutati vrlo često - treba. Ne treba povređivati ljude. Ljudi vrlo često ne razumeju i onda dođe do nesporazuma i neželjenih posledica. Često ljudi pokušavaju da isteraju svoju stvar. A to šta je istina je veliko pitanje. Ako govorimo o našem glumačkom poslu u kojem se zahteva da vam se veruje kada igrate neki lik, onda smo došli do jedne druge stvari gde je istina poželjna. Ako toga nema, onda nema lika. To je fokusiranost i istinitost u emociji. Tada nema šanse da vas gledalac ne razume. Najvažnija stavka za ovaj posao jeste da vam se veruje.

Imate karijeru koja traje decenijama. Da li ste se nekada zasitili ovog posla? Ili ste ipak u duši dete koje voli da se igra bez obzira na to koiliko ima godina?

- Iskreno, ne stavljam svoj posao kao najvažniju stvar u životu. Imamo svi toliko toga. Naravno, volim svoj posao. Da ga ne volim ne bih nikada naučio da ga radim. Predpostavljam. Mislim da je to isto recept za profesionalnost. Morate da volite to što radite. To je moja profesija, da stojim iza toga šta radim i to pošteno. Čovek se umori.

Da li ste se umorili?

- Pa ne. Samo se treba dobro naspavati. (smeh) Onda novi dan.

Spletom životnih okolnosti od 1996. do 2002. godine bili ste u Americi. Da li vam je ta pauza odgovarala ili ste žalili što niste mogli da radite?

- To je bila potpuno privatna stvar i nije bila profesionalne prirode. Nisam živeo u Njujorku da bih tražio moj posao. Naravno, ako bi ga bilo što da ne. Nikada nisam otišao da se iselim. Jednostavno, takve su bile oklnosti u mom životu. Nije mi ništa to smetalo. Sve mi je potaman.

Reklo bi se da pažljivo birate projekte u kojima ćete učestovati. Po čemu birate uloge?

- Da li je presudan scenario ili honorar? - Iskreno, nismo baš u nekoj situaciji da se toliko radi da čovek može da bira toliko. Ali računam, mi se u branši znamo i dešava se tako da neko smatra da bih ja odgovarao za tu ulogu i pozove me telefonom i ja pro- čitam scenario i dogovorimo se da radimo. Prosto i jednostavno. To je način na koji ja dobijam uloge. Strašno je važan scenario. Osnova svakog filma, serije, pozorišta je dobro napisana stvar. Od toga se kreće. Kada imate ulogu koja je konsenkvetna, dobra, prosto manje napora treba uložiti da se ona dobro odigra.

Uvek ste igrali osobe koje imaju blagost, a sada ćete u serijama igrati negativca?

- Igram dva negativca. U seriji “Crna svadba” i drugi je u “Područje bez signala” Dalibor Matanić. Ali, to nije postavljeno crno-belo. Ima svoju pozadinu. Da li je to veći izazov? Teško je to reći. Zavisno koliko je dobro napisano. Nije to teže igrati.

Da li je gluma stresna i utiče na zdravlje?

- Ako je doživljavate kao stres. Čovek treba da nađe način da to ne bude stres. Nego da to bude uživanje.

Kako bi procenili mladu generaciju glumaca?

- Uvek je bilo talentovanih mladih, harizmatičnih glumaca i onih manje. Mislim da jedan glumac ne može da igra sve uloge. Uvek je bila ta priča da li su današnje generacije bolje od ovih predhodnih itd. Svaka generacije je doživljavala takvu priču. I ja kada sam bio klinac.