Nebojša Milovanović: Neki bi da ih gluma ne košta

U razgovoru za Nova.rs glumac između ostalog otkriva kako provodi dane odmora, kojih trenutno nema mnogo, šta mu je važno kod vaspitanja dece, ali i šta misli o trenutnoj hiperporudkciji na domaćoj filmskoj sceni.

Kako provodite letnje dane? Odmarate li ili radite na novim projektima?

– Provodim ih uglavnom radno, ali svaki slobodan trenutak koristim za odlazak u prirodu koja je u blizini grada, dok svaku pauzu dužu od dva tri dana provodim u krajevima gde je lakše podneti vrućine i gde je voda u blizini.

Koliko vas je pandemija omela u poslovnom smislu?

– Različiti su vidovi rada. Ako je čovek od radnog soja, onda mu sojevi ne mogu nauditi više nego što je njihovo, a to je atak na zdravlje, dok je sloboda unutrašnja stvar čoveka. Кad se to prebrodi i shvati, sve ostalo je lakše podneti.

Šta se dešava s vašim projektom „Stand down“? Jeste li ga oživeli sad kad se život stidljivo vraća u normalu?

– „Stand down“ se već igra i kompletniji je nego ikad. I dalje smo u potrazi za scenom u Beogradu koja bi bila najadekvatnija za tako bogat i suptilan program, ali i to će se do jeseni rešiti.

U seriji „Tajna vinove loze“ igrate čoveka koji je zbog trauma iz prošlosti postao poročan i nestabilan, te ne mari za porodicu, što je vaša sušta suprotnost. Koliko vam je vremena i energije trebalo da probudite to u sebi?

– Ljudi uglavnom zaboravljaju da je jedno od svojstava glumaca želja i mogućnost suštinske transformacije. Neki bi da ih gluma ne košta mnogo, da se prikazuju u jednom istom, po njima najlepšem svetlu koje ima isti profil, anfas, lepo raspoloženje koje je poželjno, kao i neprestano uživanje u sebi koje daje utisak posebnosti i nedodirljivosti. Ja glumu doživljavam drugačije, pa zato i volim likove s mogućnošću za unutrašnju transformaciju.
Kad smo kod porodice, vi ste veoma bogat čovek, s obzirom na to da imate četvoro dece. Šta vam je najvažnije u njihovom odgoju?

– Za vreme koliko će biti sa nama, važno je da im usadimo osećaj za sopstvene istine i borbe u kojima će ih voditi ono najlepše i najposebnije što je u svakom od njih.

Kad pogledate trenutno stanje u društvu, predviđate li svetlu budućnost današnjoj mladeži?

– Ne vidim veliku razliku od budućnosti bilo koje mladeži u nekom nama bliskom delu sveta, jer živimo u vremenu globalizacije koja je svuda usadila i propagira iste sisteme vrednosti. Sve ostalo su nijanse koje zavise od podneblja i sistema. Uostalom, radeći s mladim ljudima, vidim da među njima ima dosta darovitih, otvorenih ljudi koji bez kompleksa i barijera gledaju na svet i mogu bilo gde da traže svoju sreću, a mnogi kvalitetni i nemaju potrebu za odlaskom.
Koju biste ocenu dali trenutnom stanju na kulturnoj sceni Srbije?

– Dobro je što se radi na zakonima u oblasti kinematografije, i to već ima efekta u pogledu stranih produkcija koje snimaju kod nas. To navodim kao dobar primer kulturne politike. Očekujem da se pozorište, ranjeno usled pandemije, vrati na svoje noge, pa tek onda realno može da se sagleda repertoar, izbor tema, kao i prava interakcija glumaca i publike. U poslednje vreme, mnogo toga je podrška i javljanje, vapaji publike, koliko im je pozorište nedostajalo.

Mnoge vaše kolege su postale politički aktivne. Imate li vi sličnih aspiracija?

– Politika kao mogućnost poboljšanja stvari na terenu je jedina ispravna. Svako ko tako uđe i opstane u politici, zaslužuje određenu dozu manjeg ili većeg poštovanja, u zavisnosti od rezultata, naravno. Ulazak zarad lične koristi ne zaslužuje komentar i pažnju.

Ako biste, hipotetički, postali ministar kulture, šta biste prvo učinili na toj funkciji?

– Zar mislite da bih vam to otkrio u ovom intervjuu, pa čak i kako rekoste – hipotetički?

Aktivni ste i na filmu, i na TV-u, i u pozorištu. Koja vrsta glume vam daje više prostora za razmaštavanje – pred kamerom ili u pozorištu?

– Sreća za glumca je da nema ograničenja za bilo koji od navedenih medija. To su stvari koje ne zavise samo od vas već i od prirode. To su neke zadatosti koje pre svega morate da savladate, pa tek onda da ulazite u polje mašte. Imam sreću da mi ne manjkaju sredstva za sve ove različite medije, a sredstva su različita. Ako je neko dobar u jednom mediju, to nije garancija da će biti dobar i u drugim. Bez obzira na prihvatanje i kovanje u zvezde od strane publike, glumac nije kompletan i nema veliku šansu da se kompletno ostvari kao umetnik ukoliko se ne ostvari u svim medijima.
Pored glume, bavite se i pedagoškim radom. Šta je to što vam pedagoški rad donosi?

– Nedavno sam s kolegama Milanom Neškovićem, Nikolom Rakočevićem i Janom Maričić primio klasu na Akademiji umetnosti. Namerno sam nabrojao ova imena, da vidite kakav je sastav na katedri glume, a to su samo kolege s prve godine. Radujem se jer u susretu s mladim ljudima koje smo izabrali možemo da radimo i na njihovom ukusu, dodatnom obrazovanju i pripremi za profesionalno bavljenje glumom.

Kako se vama čini trenutna hiperprodukcija na domaćoj sceni?

– Svakako je to sreća za ljude koji su uposleni. Publika po svom ukusu bira šta joj se dopada. Izdvajaju se kvalitetni sadržaji, u borbi za gledanost, a za glumce koji imaju mogućnost transformacije i detaljan pristup svakom poslu, može biti radost da igrajući u različitim serijama ne budu samo svoja kopija, već stilski i karakterno deo i pečat svakog pojedinačnog projekta.