Kad devojka pričom sa sela prikaže Srbiju i rasplače publiku

U svetu koji se stidi svojih korena, koji je dvoličan i ambiciozan, Maja se odlučila za izuzetno hrabar potez - da predstavi svoje korene, da svoju dušu, kao prevrnuto parče kože, pruži publici na izvol'te, pa ni ne čude suze u očima gledalaca.

- Volim da spomenem rečenicu Balzaka, koji je rekao "O slobodi najlepše pišu u zatvoru". Tako sam ja crtala, pisala i najlepše skice za film pravila u Beogradu. Ja sam rođena i odrasla u Bratuncu, u selu Pobrđe. Sa tim bakama sam čuvala ovce i odrasla. Uvek me duh vuče korenima i volim prirodu. Mislim da je selo dosta uticalo na to da me izgradi kao ličnost, i sama zemlja me mnogo tome naučila. Htela sam da joj vratim, a uporedo da inkorporiram ono što sam naučila na Istoriji umetnosti. Tako je nastao spoj prirode i umetnosti - rekla je za Direktno.rs Maja Novaković, koja je osnovne i master studije završila na Istoriji umetnosti u Beogradu, a sada je na doktorskim studijama, na kojima se bavi filmom.

Radnja filma se dešava u Pobrđu i prati svakodnevni život dve bake, koje u filmu nisu međusobno progovorile ni reč, jer, kako Maja kaže, one su se za života dovoljno ispričale, pa im starost služi da pričaju delima. Tu je i podsećanje na zaboravljene običaje, kada se baka sa nevremenom bori venčanicom i ritualnim obredom bacanjem pepela u lice vetrovima.

- Majka i otac su se uvek šalili da ako ne uspim u ovome što radim, zemlja me uvek čeka. Tu je poljoprivreda i plastenici, što meni nije ni malo strano. Roditelji su mi pomagali na filmu, jer sam počela bukvalno pomoću štapa i kanapa. Pozvala sam direktorku fotografije Jasna Prolić i rekla joj da ja ne mogu da joj platim dnevnice, da mogu da joj platim put, a da će biti smeštena i hraniti se kod mojih roditelja. Snimili smo 80 odsto filma u sedam dana. Pre toga, čitav proces nastanka je trajao tri godine, pa se tata često šali da je čitav moj trud i toliki rad stao u 28 minuta. Bilo je scena, kada ovde treba da prođu po određenoj liniji u kadru, otac i majka leže po livadi i usmeravaju ih. Tako da je čitav proces bio izuzetno zanimljiv i mislim da i roditeljima znači.Otklon od bilo kakvog analiziranja filma od strane publike je dopušten, kada je sam autor raspoložen da objasni - šta je hteo da kaže.

- Htela sam da prikažem spoj duha i prirode u zaboravljenom vremenu. Tu svakodnevicu života na selu, koje je čist, pa prljav, mukotrpan, ali prelep posao. Želela sam da pokažem koliko je zemlja lepa iako je prljava i blatnjava. Film je baziran na realizmu. Ohrabrila me je zbirka pripovedaka Janka Veselinovića "Slike iz seoskog života". To mi je dalo snagu u momentu kada sam se uplašila i pomislila kako da napravim film od pola sata, a da se ništa ne desi. Imamo tu bajalicu koja je dramaturški zenit i on je na sredini filma. Bilo je pitanje kako ispričati priču da se ništa ne kaže, a da se opet sve kaže. Na kraju sam uspela da prikažem atmosferu i duh naroda. A duh naroda znam zato što sam odrasla na selu. Realisti su težili da običnog čoveka, na margini društva, stave na velika platna. Zamislila sam da želim da na filmskom platnu osvetlim taj deo svog života i stavim ga pod reflektore. To su te scene koje su glavna radnja i koje prikazuju život malih i neprimetnih stvari, ali bitnih za nas. Dosta provejava mrtva priroda i prolaznost. Tematika koja upućuje kao podsetnik i budnost na duhovne vrednosti. Opominje na propadljivost materijalnog. Otuda u filmu mrtva priroda posle obroka. Hrana je tu kao odsustvo prisutnosti. Neko je bio tu, ali više nije. Kroz voće se takođe poigravam sa tim. Sam kolorit u filmu to pokazuje. U početku je zelena faza, impresionističke boje, proleće. Središte filma je siva faza i kiša. Na kraju je ta narandžasta boja dominanta, kao zasićenost boje ili zrelost. Primetno je i odsustvo muzike, jer je muzika ovih baka priroda i zvuci prirode.
Svetsku premijeru film je doživeo na festivalu u Nionu, da bi potom išao u Toronto, Sarajevo, Rejkjavik, Teheran... Nagrade su došle u Teheranu, na Belfordu, na "Autorskom filmu" u Beogradu, "Pančevo film festivalu".

- Meni je neverovatno kako ljudi u svetu reaguju na film. Zbunjena sam zbog toga. Zanimljivo je da su emocije uvek iste, bilo da je projekcija u Sarajevu ili Rejkjaviku ili u Grčkoj... Svuda probudi iste emocije. U Sarajevu mi se desilo da mi devojka iz Austrije priđe i kaže da se uplašila dok je gledala moj film, jer je pomislila da je neko ušao u njen um i video njeno detinjstvo. Postoji još jedan kompliment, naivan, ali vrlo drag, koji sam dobila u Francuskoj. Jedan reditelj mi je prišao i rekao - "reci mi, onaj hleb bake što prave... Je li ukusan?" To sve emotivno doživljavam. Kad dobijem nagradu ja oplačem, a svi mi se smeju, kažu da bi trebalo da se radujem.

Film je stigao i na "Kustendorf", koji ima značajnu ulogu za mlade autore.

- "Kustendorf" je izuzetno bitan za kulturu, pogotovo što svi znamo za Kusturicu i čak i sada kada putujem po svetskim festivalima, kada kažem da sam iz Srbije, ljudi to povezuju sa Kusturicom i ovim festivalom. Mislim da je veoma bitno da na inostranim festivailma reditelji prepoznaju mlade autore iz Srbije, po kratkim filmovima - započinje priču za Direktno.rs Maja Novaković.