"UMOČIĆU" Crtać zbog kog smo plakali i postali bolji ljudi

Priča o devojčici i dečaku, sestri i bratu, koji u prohladnoj večeri skupljaju drvo za ogrev, po ulicama čaršije i priljubljuju se uz izlog pekare, gladni i iznemogli, ali ne mogu iz nje ništa sebi da priušte, bila je okidač suza velikom broju dece, koja su to gledala. Njih dvoje potom odlaze kući, gde ih majka dočekuje bajatim hlebom za večeru.

Umesto da se žale, oni pronalaze rešenje, "umaču" hleb da ga omekšaju i večeraju. Nakon toga ležu i sanjaju... sanjaju dugo kako su u zemlji slatkiša i igračaka, ali ih java dočekuje ponovo izgladnele. Međutim, ljudi koji su ih spazili veče pre, okupili su se, zajedno sa vlasnikom pekare i priredili im obilan i bogat doručak, a mališan se bockao viljuškom da vidi sanja li. I...? Šta smo naučili iz ovoga, kao deca?
Da poštujemo

Seli su mališani da večeraju za stolom, a dobili skamenjen, bajat hleb. Nisu vrištali, psovali majku što im nije obezbedila raskoš i luksuz, već su saosetili sa njom i pronašli rešenje. "Umočiću", čuvena je reč iz ovog crtaća, koju izgovaraju mališani, potapajući hleb da omekša, da bi večerali. Potom bata izgovori "Mama, ja sam još gladan". I tu se javlja momenat koji para srce. Majka počinje da plače jer hrane više nema, ali dete ne počinje sa histerijom. Ne. Vidi da hrane nema, pa zbog toga prilazi i kaže majci "Šalio sam se". To je ta snaga ljubavi i ta snaga saosećanja, koju bi ljudi trebalo da imaju. To nas čini ljudima. Time deca u crtanom dele muku sa roditeljima, pokazuju da su deo iste kuće, istog doma i da bi trebalo da se drže zajedno i u dobru i u zlu.

Da sanjamo

San se može shvatiti i kao nastavak stvarnosti, s obzirom na to da je čini. U snu tražimo sve ono što je na javi nedostižno. Nekome se ostvare snovi, nekome ne. Ali bitno je sanjati. Jutro posle sna može dvojako da se shvati - da kukate nad javom, ili da se smejete i uživate u sećanju na san. Zato je san važan. Sanjajte, smejte se, budite deca, baš kao ovo dvoje mališana, koji nisu imali puno, ali su sanjali o tome i nisu javu proklinjali, već svojoj majci pokušali da olakšaju neimaštinu, da i njoj olakšaju javu.

Da imamo dušu

Branko Ćopić je, kako to u knjizi "Sto jada" piše Emir Kusturica, govorio da se duša nalazi u stomaku. U današnje vreme kapitalističkog konzumerizma, ljudi su zaboravili na osećanja, na emocije, na učtivost, na ljudskost. Treba se nekad prisetiti detinjstva i čemu smo u tom dobu učeni. Da budemo skromni, pošteni, da volimo, da praštamo.

Zamislite kakva je poruka poslata scenom u ovom crtaću, kada se ljudi, koji su videli siromašne mališane, odlučili da se skupe i da dođu da im ostvare snove. Nisu mislili o izgubljenoj zaradi, nisu mislili na procente, mislili su na dečiji osmeh, koji preteže tas na vagi, ma koliko novca sa druge strane stajalo. Oni su rešili da učine nekome nešto, bez da išta traže zauzvrat. Da vide te raširene oči dece, pune sreće i radosti. Želeli su da budu ljudi. Da osete da imaju to nešto u stomaku...

Nešto o čemu je pričao Branko Ćopić.