Srbija je pre 16 godina pričala o „selu neženja“: Šta se danas tamo događa

Pre više od decenije Zabrđe kod Novog Pazara dobilo je nadimak koji ga je učinio poznatim širom regiona – „selo neženja“. Priča o trojici braće Janković, koji su živeli daleko od grada i maštali o tome da zasnuju porodice, bila je toliko neobična da je o njima snimljen i film „Selo bez žena“. Njihove izjave kasnije su nastavile da žive na društvenim mrežama, pa su mnogi zapamtili Zabrđe iako nikada nisu ni znali gde se tačno nalazi.

Šesnaest godina kasnije Telegraf se vratio u isti kraj da vidi šta se dogodilo sa braćom i mestom koje je svojevremeno privlačilo toliku pažnju. Put do sela i dalje je težak, kamenit i zarastao, a ono što je nekada predstavljano kao priča o neženjama sada mnogo više liči na priču o nestajanju jednog sela.

Najmlađi od braće, Rodoljub Janković Rodo, ostao je u rodnoj kući i danas je jedini stanovnik zaseoka. Druga dvojica braće otišla su u Deževu zbog posla, dok je Rodo odlučio da ostane uz kuću i imanje. On danas ne želi da bude pred kamerama, a razlog je vrlo ličan – rekao je da je pronašao devojku i da želi da taj deo života sačuva za sebe.

Nekada su pričali da nema žena, danas nema ni ljudi

Kada je priča o braći prvi put postala poznata, pažnja javnosti bila je gotovo potpuno usmerena na to što u selu nema žena i što trojica muškaraca ne mogu da pronađu supruge. Međutim, povratak u Zabrđe pokazuje da je vreme promenilo suštinu priče.

Mićo, rođak Jankovića koji je novinare odveo do sela, opisao je situaciju mnogo jednostavnije: problem više nije samo to što nema žena, nema gotovo nikoga. Kuće su prazne, ljudi su otišli, a život u teško pristupačnom planinskom kraju postao je toliko komplikovan da je i dolazak do sela avantura.

Ono što posetiocu može da izgleda kao idiličan pejzaž, čoveku koji tamo provodi svaki dan znači nešto sasvim drugo. Priroda jeste netaknuta, pogled je impresivan, ali lepota pejzaža ne rešava pitanje puta, posla, škole, prodavnice ili lekara. Upravo tu se krije razlog zbog kojeg su mnoga slična mesta širom Srbije ostajala bez stanovnika.

Prema sagovorniku Telegrafa, na tom terenu gotovo da nema uslova za ozbiljniju poljoprivredu, pa je stočarstvo praktično jedina realna mogućnost za život od zemlje. Kada se tome dodaju loš prilaz i velika udaljenost od svega što je ljudima potrebno tokom svakodnevnog života, mnogo je lakše razumeti zašto su mlađe generacije odlazile.

Priča o tri brata zapravo je priča o stotinama srpskih sela

Zato je današnje Zabrđe mnogo zanimljivije od stare etikete „sela neženja“. Ono pokazuje kako jedno mesto može da postane poznato širom zemlje, a da ta popularnost ne promeni ono najvažnije, uslove zbog kojih ljudi iz njega odlaze.

Pre šesnaest godina publiku je zabavljalo pitanje hoće li se braća Janković oženiti. Danas se nameće mnogo ozbiljnije pitanje: ko će uopšte ostati da živi tamo gde nestane poslednja kuća sa upaljenim svetlom?

Rodo je još tu. Čuva kuću, imanje i uspomene na vreme kada su u Zabrđu živela tri brata i kada je selo, makar nakratko, znala cela Srbija, ali iza te jedne kuće sada stoji mnogo veća priča, ona o mestima koja ne nestaju odjednom, nego polako, čovek po čovek.