Zrenjanin nije jedini! U kojim gradovima još nema pijaće vode?!

​I dok je Zrenjanin krajem prošle godine (oktobar 2025.) formalno ukinuo čuvenu zabranu korišćenja vode za piće iz 2004. godine, Kikinda i okolne banatske opštine i dalje vode bitku da čista voda bezbedno i trajno stigne do svih domaćinstava.

Građani Kikinde su duže od 30 godina iz svojih slavina dobijali vodu specifičnog mirisa, ukusa i boje. Banatska podzemna izvorišta prirodno su prebogata arsenom, borom, natrijumom i amonijakom, što vodu iz gradskih vodovoda decenijama čini neispravnom za ljudsku upotrebu prema modernim standardima.

​Prema procenama ekoloških udruženja, prosečna kikindska porodica mesečno troši na hiljade dinara za kupovinu flaširane vode, dok istovremeno plaća račune za komunalnu vodu koja je suštinski - tehnička.

Spas je najavljen izgradnjom moderne Fabrike vode u Kikindi, projekta vrednog više od 11 miliona evra. Iako je postrojenje počelo sa preradom i donelo prve ohrabrujuće laboratorijske rezultate, prelazak sa papira na realnost ide sporo. Decenijama stara i dotrajala vodovodna mreža kroz gradske ulice predstavlja sekundarni problem - čak i kada fabrika isporuči idealno čistu vodu, ona na putu do potrošača često pokupi rđu i sedimente iz starih cevi.

Problem sa pijaćom vodom u Vojvodini nije lokalni incident, već sistemski izazov. Pored Kikinde i Zrenjanina, sa sličnim problemima (povećana koncentracija nitrata, arsena ili mikrobiološka neispravnost) suočavaju se i ​Novi Bečej, Žitište, Nova Crnja i delovi opština u Sremu i južnom Banatu tokom letnjih meseci usled suša i restrikcija.

​Stručnjaci podsećaju da podzemne vode u AP Vojvodini spadaju u takozvanu III grupu kvaliteta, što znači da se pre konzumacije moraju podvrgnuti kompleksnim fizičko-hemijskim tretmanima. Bez ozbiljnih regionalnih postrojenja i, što je još važnije, kompletne zamene distributivne mreže, flaširana voda i javne eko-česme ostaće jedina realnost za stotine hiljada građana na severu Srbije.