Žarko Laušević: Slobodu nisam želeo da merim

Кako izgleda život slavnog glumca kada posle četiri godine i sedam meseci izađe iz zatvora?
Tu počinje nova knjiga Žarka Lauševića "Padre, idiote!", četvrta u serijalu pod zajedničkim podnaslovom "Dnevnik jedne robije". Tri prethodne knjige ovog autora imale su ogromne tiraže, nezapamćene na domaćem tržištu.

"Padre, idiote!" nudi čitaocima prepoznatljivu formu dnevničkih zapisa kojima je Laušević osvojio publiku, samo što su ovog puta, u prostoru slobode, a u obimu 235 stranica, smešteni ljudi i događaji koji oblikuju njegov novi život.

Iskreno i tanano, često duhovito i prožeto finom ironijom, Žarko Laušević literarno dočarava svoju postrobijašku muku i lepotu. U tome su sa njim supruga Anita kojoj posvećuje knjigu, deca, prijatelji, kolege...

Sa dozvolom autora i izdavača (Hipatija, koja je objavila i njegove prethodne dve knjige. ali i novo izdanje prve knjige Godina prođe, dan nikad), nedeljnik NIN je ekskluzivno preneo odabrane izvode iz knjige "Padre, idiote!", čija je promocija zakazana za 26. maj 2022. u 19.00 u Studentskom kulturnom centru u Beogradu.

***

Ti prvi dani, nedelje van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih, ili onih najsumornijih, u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan jedini Arsenov stih:

"Кao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati…"

Dan drugi? Osmi? Ne sećam se, slobodu nisam želeo da merim. Ona ne bi smela da ima konačnost, izbrojivost. Zatvor je precizno tukao svoje vreme, brojeve…

Hteo sam volšebno sve da poništim, pa ponovo iz početka. Čist, nov, nevin… Hteo sam… ne znam ni sam šta. Hteo sam sa ljudima, ali nije išlo. Sama je bila ova glava. Bilo je teško. Je li sloboda prirodno stanje? Ili je to ljudski mozak evolucijom već osvestio svoj greh i pristao na neumitnu kaznu, pa se u zatvoru bolje oseća, a slobodu doživljava kao nepogodu, nelagodu?
Neprirodno stanje.

Da, nastavio sam da držim pored uzglavlja Fjodorovu fotografiju. Izgledalo mi je da mu prija. Neprijatan osećaj samoće. Nikako da se odlepi od mene. Fjodor žmuri.

Uselio sam se, privremeno, kod naše bliske prijateljice, glumice Cvijete Mesić…

***

Dragan Nikolić Gaga, čuvar, terapeut, brat, učitelj… otac. Bili smo "porodično" kod Čede-Dede, Gaginog prijatelja koji ima kućicu na Savi. Jeste, to je kućica, mada smo svi uobičili da je zovemo splavom. Samo za ortake, i na njihov nagovor, Čeda je preuredio "splav" u skromnu kafanu gde sprema nekoliko odličnih jela…

Dan se gasio kad smo Gaga i ja igrali remi i pili kafu, dok je na drugom kraju dugačkog stola moj pratilac, Zoki, pričao Cvijeti o svom snu da jednog dana ima veliko imanje i farmu konja. Negde. Mir i konje.

– Žare, i šta ćeš sad da radiš? – pita Gaga tobože analizirajući stanje u igri.

– Šta bi mi ti savetovao?

– Mislim da bi bilo pametno da… dobro razmisliš.

Iza njega silazi veče na Beograd. Stapaju se, Beograd i Gaga… Prle, Vlah Alija, Popaj, Urke… svi koje znamo, šarmantni, legendarni, neprevaziđeni. Svi su tu. Svaki kao spomenik Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se šeretski smeje, Popaj je fol nezainteresovan i škilji na jedno oko. Gaga se ne obazire na svoje kibicere…

– Pa, sad će da te jure kurve, novinari, biznismeni, lopovi, popovi… to ti pričam, pecaroši. Ako baš prolupaš, pa ’oćeš da pričaš za novine, ja ću da ti sredim. Za ozbiljne novine, ali rano je mnogo. Mislim… nipošto nemoj još da se otvaraš...

***

Teško je bilo pronaći dnevni list koji nije doneo na najtransparentnijim mestima informaciju da sam slobodan i… da počinje lov na moju glavu! Jedan, vlasti lojalni deo štampe je dospevao do zatvora i uglavnom se bavio političkim temama, dok je žuta štampa bila žestoko zabranjena, kao i pornografija. Da se robijaši ne bi pokvarili. I onda, na slobodi doživljavam šok onim što sam nalazio po dnevnim tabloidima. Svi su žurili da "podsete" gde sam bio, šta sam uradio (ako je neko zaboravio), započinju spekulacije ko me je sve oslobodio.

"Novinari" dospevaju do rodbina oštećenih, osvežavaju im nekadašnje izjave i obećanja. Ako i ne dopru do unesrećenih porodica, onda je tu "izvor blizak oštećenoj familiji, koji bi da ostane anoniman, ali pouzdano zna da se Lauševiću ne piše dobro". Ali, što bi naš prijatelj Rade kazao:

"Кo će vjetar ludi zauzdati,
ko l’ pučini zabranit kipjeti?"
***

Stadion "Obilića", nešto kasnije. Ručamo "dečju radost" - brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera. Limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna snimanjem Кoštane sa Stojanom Stojčićem.

– Aaaa… – dade neki neodređeni komentar.

Na to Željko dobaci:

– Ma, nema ništa od toga!

Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea. Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.

– Znaš da me jedan majmun pitao je l’ ovo stadion po onom glumcu, Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? Кo ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me.

Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.

– Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na… – smeje se.

– Bog i Šotra su to tako namestili… – skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar.

Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.

– Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.

– Ja… ne mogu.

– Šta, k***c, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.

– Da zaboravim.

– Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina…

– Nemam ni pasoš još uvek. – Naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.

– Je*o pasoš, ’oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? – uzima telefon.

Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.

– Ja ne volim sise! Mislim da ti nisi! Jesam se zajeb’o, možda?

Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona "Obilića". Кad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom...

Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasio je onu loptu.

– Evo ti moj broj, twenty four/seven! Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.

– Hvala ti, Željko!

– I, zajebi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, jebote! Al’ ti živi svoj život! Niko to drugi neće! Glavu gore! Sad je sve gotovo! Don’t be cloud on a sunny day!